Kuba-bastion socijalizma

[fidelista]

Kastro opet aktivan, piše nove knjige
12. novembar 2008.

HAVANA - Nova knjiga "Mir u Kolumbiji" bivšeg kubanskog lidera Fidela Kastra biće danas predstavljena u Havani i u kubanskim državnim medijima, najavio je list "Granma", glasilo kubanske Komunističke partije.

List navodi da nova Kastrova knjiga govori o ulozi Kube u kolumbijskom mirovnom procesu i da je knjiga uzela "više od 400 sati intenzivnog rada" 82-godišnjeg bivšeg kubanskog lidera.

[fidelista]

POROCI I VRLINE

Juče smo govorili o finansijskom «Ajku» koji je izludeo imperiju. Ona ne pronalazi način da uskladi potrošnju sa nepravednim ratovima, vojnim troškovima i ogromnim ulaganjima u industriju naoružanja, koje ubija, ali ne hrani narode niti zadovoljava njihove najelementarnije potrebe.

Ništa ne može bolje da opiše otuđujuću kontradikciju od reči senatora, Ričarda Šelbija, glavnog republikanca u Komisiji za banke Senata SAD, kada je izjavio za TV kanal BBC: «Ne znamo koliko će to koštati. Verovatno od 500 milijardi pa do bilion dolara, a to će pre ili kasnije pogoditi poreske obveznike, ili će biti dug naplaćen od svih nas, ili od naše dece», navodi novinska agencija Rojters iz Velike Britanije.

Niko ne može da sumnja u kob razvijenog kapitalističkog sveta i sudbinu koju obećava milijardama ljudi na planeti.

Borba je jedini put naroda u sadašnjosti da postigne zajednicu u kojoj će živeti uz socijalnu pravdu i dostojanstveno, što je antiteza kapitalizma i principa koji upravljaju omraženim i nepravednim sistemom. U teškoj bitci za te ciljeve, najgori neprijatelj je sebični instinkt ljudskog bića. Ako kapitalizam znači stalno korišćenje tog instinkta, socijalizam je neumorna borba protiv te prirodne tendencije. Ako je u drugim prilikama u istoriji alternativa bila povratak u prošlost, danas takva alternativa ne postoji. Radi se o bitci koju pre svega treba da vodi naša slavna Partija.

Svaki izraz privilegije, korupcije ili krađe treba da bude suzbijen i u tome nema mogućeg izgovora za istinskog komunistu. Bilo kakva vrsta slabosti u tom smislu je apsolutno nedopustiva. To nikada nije bila karakteristika hiljada muškaraca i žena koji su dobrovoljno marširali da bi izvršili internacionalističke zadatke, koji su ispunili slavom i prestižom kubansku Revoluciju. Na takvim etičkim principima i čistoći se inspirisala misao Hosea Martija i svih onih koji su mu prethodili.

Sada, usred razornog i svežeg udara uragana, treba da pokažemo šta smo u stanju da uradimo.

Krađa u fabrikama, skladištima, automobilskom servisima, hotelima, restoranima i drugim aktivnostima gde se radi sa sredstvima ili novcem, treba da bude suzbijena bez odstupanja od strane članova partije. Kada neko sa tim svojstvom bude umešan u tako sramnu aktivnost, osim odgovarajućih zakonskih mera treba da bude kažnjen i od strane Partije, bez ekstremizma, ali zrelo i efikasno. Kapitalizam je žrtva opšteg prestupa i brani se od njega usavršenim tehničkim metodama, nezaposlenošću, društvenim isključivanjem, ubistvom, pa čak i ekstremnim nasiljem, koje se već pokazuje beskorisnim pred trgovinom drogama, koja staje stotine i hiljade života svake godine u nekim latinoameričkim zemljama.

Nije lak zadatak kadrova u jednom svetu gde se neprestano podstiče na potrošnju preko svih radio, televizijskih, elektronskih i pisanih medija, a metode zavođenja ljudskog bića su uzete iz laboratorija i istraživačkih centara. Pogledajte šta se dešava sa onim što je nazvano reklama, za šta potrošači plaćaju više od milijardu svake godine. Toliko se ponavljaju komercijalni oglasi, koji dovode u očajanje svojom banalnošću skoro sve ljude,

Ipak krađa je daleko od toga da bude jedino zlo koje šteti Revoluciji. Tu su i svesne ili tolerisane privilegije i birokratski izumi. Sredstva namenjena jednoj trenutnoj situaciji, pretvaraju se u stalne troškove i potrošnju.

Sve se zaverilo protiv rezervi u materijalu i devizama zemlje, što može da donese nestašicu proizvoda i višak novca u opticaju. Isti se to dešava kada oni koji imaju novca u izobilju potrče da kupe previše onoga što se prodaje u deviznim prodavnicama.

Ima državnih aparata sa tendencijom da generalizuju privilegije, ili da daju mnogo više za stručnjake i raspoloživu radnu snagu u takmičenju koje sprovode. Ponekad postaju sumnjivi preduzetnici sa istinski kapitalističkim idejama u potrazi za prihodom radi upravljanja sredstvima sa kojima treba da odigraju ulogu efikasnosti i dobiju zadovoljavajuću podršku svojih. To su buržoaske navike, a ne proleterske, protiv kojih svi imamo svetu dužnost da se borimo u sebi i u drugima.

Ima zemalja koje ne oklevaju u primeni smrtne kazne protiv tih prestupa. Ne mislim da je to zaista potrebno u našem slučaju. Ne treba ni idiotske nagrađivati nepopravljive u našim zatvorima; neka nađu posao, ali da ne sanjamo da ih pretvorimo u naučnike.

Tokom mog revolucionarnog života video sam kako ti poroci rastu pored vrlina. Isto tako dolazi do slabosti kod nekih građana koji se navikavaju da dobijaju, a malo vremena posvećuju razmišljanju, čitanju novina i informacijama o stvarnosti. Neprijatelj i suviše dobro poznaje slabosti ljudskih bića u potrazi za špijunima i izdajnicima, ali ne poznaje drugo lice medalje: ogromnu sposobnost ljudskog bića za svesnu žrtvu i heroizam. Roditelji bi želeli da deci ostave materijalna dobra, ali više vole da im ostave u nasleđe jedan dostojanstven život i ugled koji ga uvek prati.

Imperija se na ovom ostrvu sudarila sa narodom sposobnim da izdrži njenu blokadu i agresije desetinama i desetinama godina. Zbog toga svoje mere prema Kubi dovodi do ekstrema. Nastoji da joj otme kvalifikovane ljude i radnu snagu; odabira one kojima dodeljuje hiljadu dogovorenih viza godišnje, dok sa svoje strane podstiče ilegalne odlaske; održava i pooštrava svoj Zakon o kubanskom prilagođavanju, koji daje specijalne privilegije ilegalnoj emigraciji građana samo jedne države u svetu: Kube. Ako bi to proširila na druge zemlje Latinske Amerike, za kratko vreme Latinoamerikanci bi činili više od polovine stanovnika SAD.

Ono što je najciničnije: regrutuje plaćenike koji nastoje da ostanu nekažnjeni, snabdeva ih uputstvima i sredstvima, promoviše ih na međunarodnom planu i uživa u stavljanju na probu strpljenja i staloženosti revolucionarne vlasti.

Istina nikada neće nedostajati našem narodu.

Ne samo da ćemo se boriti bez predaha protiv naših sopstvenih grešaka, slabosti i poroka, nego ćemo dobiti i bitku ideja kojoj smo se posvetili.

Ako u nešto uvek mogu biti sigurne vođe imperije, to je da ni prirodni uragani, ni uragani cinizma neće uspeti da poviju revoluciju.

Pre će se, kao što je rekao Marti, spojiti more sa severa sa morem sa juga i rodiće se zmija iz jajeta orla.

Fidel Kastro Rus
19. septembar 2008 g.

[fidelista]

NUKLEARNI UDAR

Ne preterujem. To je najrasprotranjeniji izraz mnogih sunarodnika. To je utisak Načelnika Generalštaba Revolucionarnih oružanih snaga (ROS), Alvara Lopesa Miere, iskusnog vojnika, kada je na Ostrvu Mladosti video savijene čelične tornjeve, kuće pretvorene u ruševine i razaranje na sve strane.

«Bio je to težak udarac, nisam to mogla čak ni da zamislim», rekla je glasom napuklim od napora, ali čvrstim i odlučnim, Ana Isa Delgado, Sekretar partije i Predsednica Saveta odbrane te važne opštine. «To nije nikad viđeno za skoro 50 godina koliko živim ovde», uzviknuo je jedan iznenađeni sused. Jedna mladi vojnik, koji je silazio sa jednog vozila amfibije, uzviknuo je: «Pokazaćemo da smo spremni da damo život za narod»!

U Eraduri, General vojske, Leopoldo Sintra Frias je, posmatrajući sve oko sebe pretvoreno u ruševine, podelio svoje iznenađenje i divljenje za hrabrost stanovništva i izrekao: «To je kao kad vidiš nuklearnu eksploziju.» On je bio blizu toga da je vidi na jugozapadu Angole, da su južnoafrički rasisti odlučili da na kubansko-angolske trupe bace jednu od 7 bombi kojim ih je snabdela vlada SAD. To je ipak bio sračunati rizik i primenjene su najpogodnije taktike.

Pored Pola je bila Olga Lidia Tapia, Prvi sekretar partije i načelnik Saveta odbrane pokrajine, bez sumnje drugi plod napora i odlučnosti njenih sunarodnika.

Potpuno iskreno se usuđujem da kažem da su me fotografije i filmski snimci onoga što je u nedelju prikazala nacionalna televizija podsetili na pustoš koju sam video prilikom posete Hirošimi, koja je bila žrtva napada prvom atomskom bombom u avgustu 1945 g.

Ne tvrdi se uzalud da jedan uragan razvija ogromnu energiju, koja možda odgovara hiljadama nuklearnih oružja kao što su ona bačena na gradove Hirošimu i Nagasaki. Vredelo bi da neki kubanski fizičar ili matematičar izvrši odgovarajuće proračune i iznese to na razumljiv način.

Sada je bitka da se prehrane žrtve uragana. Teškoća nije da se što pre ponovo uspostavi struja. Problem na Ostrvu Mladosti je da bi od 16 pekara, sve sa električnim rernama i agregatima, samo dve mogle odmah da prorade; zgrade su oštećene. Potreban im je hleb ili keks. Cifre za crepove i materijal potreban u ovom trenutku za kuće su ogromne. Na Ostrvu Mladosti je i more između. Nije dovoljno natovariti kamione hranom i materijalom da bi se direktno dostavili.

Naše oružane snage su poslale specijalizovano osoblje na aerodrome i za vazdušni i kopneni prevoz. Danju i noću uz pomoć agregata, avioni mogu da sleću na aerodrom na Ostrvu. Imaju zadatak da vode bitku za stanovništvo bez ikakvog rasipanja sredstava. U istom duhu će raditi na mestima koja su zbrisana u Pinar del Riu. Svi organi imaju dodeljene zadatke, svi su važni. Ali dobra ne niču ni iz čega. Deljenje podrazumeva žrtve. Nemojmo sebi priuštiti luksuz da to zaboravimo za nekoliko dana.

Nestrećan događaj treba da posluži da se svaki dan sve efikasnije radi i za pravednu i racionalnu upotrebu svakog grama materijala. Treba da se borimo protiv naše površnosti i egoizma. Sto hiljada dolara znači samo 9 dolara po stanovniku, a treba nam mnogo više. Potreban nam je 30, 40 puta taj iznos da bi smo samo ublažili naše najelementarnije potrebe. Takav napor treba da proistekne iz rada naroda. Niko to ne može da uradi za nas.

Očigledno je da se naša sposobnost širenja vesti umnogostručila i naše stanovništvo, koje zna da čita i piše osim toga ima visok školski nivo.

Kćo, slikar, vazdušnim putem se prebacio na Ostrvo Mladosti, delić Kube na kome je rođen i poslao nam pismo o visokom moralu njegovih stanovnika. Izdvajam neke pasuse iz njega:

«Dragi Fidele:

«Činilo mi se važnim da, od kako sam stigao na Ostrvo i mogao sopstvenim očima da vidim i osetim svojim telom sve što se dešavalo, stupim u kontakt sa Ričardom da bi ste vi bili upoznati sa strašnom situacijom koja se dešavala o ovoj Posebnoj opštini.

«Nemam reči da opišem stvarnost onoga što sam juče video na Ostrvu Mladosti. Za mojih 38 godina nisam video ništa slično i ljudi sa kojima sam razgovarao na mojoj teritoriji nisu videli ništa gore, ali neverovatno da još uvek imaju visok moral... mnogi su izgubili svoje kuće, i skoro svima su uništene stvari, kreveti, dušeci, televizori, frižideri, itd.; najveći deo stanovništva je u toj situaciji; računa se da je od 25.000 kuća koliko ima na ostrvu - u ovom trenutku još nije definitivna cifra - nekih 20.000 na neki način oštećeno, a od tih 20.000, nekih 10.000 su bez krova, ili potpuno uništene.»

«... brigada od 52 električara iz Kamagveja je radila do 3 ujutru, a danas su opet počeli u 6:30 ujutru sa ogromnom spremnošću; čekaju jednu grupu od 60 i nešto iz Olgina...»

«...još uvek ima mnogo problema koji čekaju da se reše, kao što su na primer kuće koje je 2001 g. razrušio uragan Mišel.

«Ima ozbiljnih problema sa hranom... Trenutno je ostrvo kao zatvor, budući da je ostrvo, iako su već ponovo uspostavljeni letovi... Novac nema nikakvu vrednost, nema šta da se kupi, ni gde da se kupi.»

«Ljudska solidarnost je najvažnije oružje u ovom trenutku. Moral je visok, ali to neće biti večno; narednih dana treba naći rešenje za neke stvari. U meri u kojoj se bude obnavljalo snabdevanje strujom, treba stvarati informativne punktove gde se ljudi mogu sakupiti da bi saznali šta se dešava u zemlji i u Opštini, ili makar slušali muziku, da bi provodili vreme u kolektivu.»

«Trenutno je teritorija «pozornica vojnih operacija u primirju» sa ljudima još uvek veselim jer su spasli život, koji još uvek ne misle mnogo na gubitak svojine, nastojeći da spasu ono što je preostalo, i gledajući kako da se prilagode novim uslovima, ali proticanjem vremena moral ljudi može da opadne i da dođe do depresije.»

«... uslovi u bolnici su nadljudski i samo volja i ubeđenje revolucionarnih ljudi i žena čine da funkcioniše.

«Stanovnik ostrva je revolucionar i borac, i tu je ceo svet (pacijenti, rođaci, lekarski tim) radeći veoma intenzivno. Od juče oko 4 sata po podne, već su u glavnom gradu 32 pacijenta na hemodijalizi, uz po jednog pratioca i bolničarke, koji su proveli 48 sati bez tretmana i nalaze se u dobrom stanju.

«Stanovnici ostrva i dalje imaju visok moral i zadovoljni su radom odgovornih organa i time što nije bilo gubitka ni jednog ljudskog života, ni u Pinar del Riu, ni na ostrvu, ni u Matanzasu.»

«Ja verujem da će trebati da se uloži mnogo radnog vremena i mnogo sredstava, kao za pokrajinu, bi se ostrvo povratilo kakvo je bilo pre, jer je sada sve opustošeno.

Uz pismo šalje i rečite slike pustoši, u kovertu obris Ostrva Mladosti na kome se vijori kubanska zastava.

Izvrsni slikari koji su obično pratili naše borbe ideja mogu da ostave trag o preživljenoj epizodi i podstaknu naš narod u njegovoj epskoj borbi.

Orfilio Pelaes nam je u «Granmi govorio o uraganu koji se dogodio 1846 g. sa rekordom najmanjeg pritiska od 916 hektopaskala, koji je zabeležio jedan aparat. To se dogodilo pre 162 godine, kada nije bilo radija, televizije, bioskopa, Interneta i mnogih drugih sredstava komunikacije, koja se ponekad sudaraju sa drugima, stvarajući haos u glavama.

U to vreme stanovništvo Kube je bilo barem 12 puta manje. Uz ropski i poluropski rad, zemlja je izvozila veliku količinu šećera i kafe tokom znatnog dela tog veka. Nije postojala penzija, prosek života je bio veoma nizak, i skoro da nisu bile poznate bolesti zrelog doba, ili masovno obrazovanje, kojima treba toliko ruku i inteligencije za svoj razvoj. Prirodnih resursa je bilo u izobilju. Uragani, iako su imali veliki uticaj, nisu značili nacionalnu katastrofu. O dosta udaljenim klimatskim promenama, nije se čak ni govorilo.

U današnjoj «Granmi» od utorka sam novinar nam navodi podvige našeg naroda u njegovoj bitci za oporavak i plodove napora poslednjih godina. Naučnik, Rubiera, je sa svoje strane, tokom obilaska Pinar del Rija tačno zapazio, među ruinama zgrade Meteorološkog instituta u Paso Real de San Dijegu, opremu za merenje brzine vetrova koja je označavala 340 km brzine kada su je uništili snažni naleti. Najavljeno je da će danas govoriti na okruglom stolu. On podržava teorije koje objašnjavaju ono što se dogodilo. Huan Varela je, s druge strane, govorio o razaranju do koga je došlo u najvećem preduzeću za razne kulture u Guiri de Meleni, u pokrajinu Havana, koje je ove godine trebalo da proizvede oko 140.000 tona raznog povrća i zrnevlja. Po mom mišljenju, prema međunarodnim cenama, gubitci u radnim satima, prehrambenim proizvodima, opremi za gajenje i navodnjavanje, gorivu i drugim troškovima su milionski samo u tom preduzeću.

Ipak, najveći odjek je zbog ljudske drame koju joj je zapalo da obuhvati, imala informacija koju su potpisali novinar Alfonso Nasianseno i fotograf Huvenil Balan: odiseja koju su doživela petorica članova posade broda za jastoge 100 iz Batabana, pokrajina Havana. Dobili su naređenje da se, kao i svi ribarski brodovi, vrate u luku u određeno vreme. Slučajno su zakasnili. Od subote, kada je uragan brzo napredovao, je sa njima izgubljena komunikacija. Dva puta sam u prethodnim razmišljanjima rekao: «Srećom imamo revoluciju! Nijedan građanin neće biti prepušten svojoj sudbini.»

U istu subotu, skoro u ponoć sam saznao da nema komunikacije sa brodom za jastoge. Raul mi je doneo vesti o onom što se događalo: verovao sam u iskustvo ribara da se bore sa olujama i ciklonima. Rekao mi je da će u zoru poslati potrebna sredstva da ih lociraju. Čim se vreme smirilo počela je skoro dvodnevna potraga, koja je okupila 36 plovila, 3 helikoptera i dva aviona. Od broda nije bilo ni traga; ipak pronašli su brodolomnike. Ono što su ispričali je neverovatno; oni koji dobro poznaju more znaju šta znači biti beskrajno mnogo sati zakačen za veslo i kasnije za pojas za spasavanje.

Revolucionarno čudo se desilo i ribari su bili spaseni.

Ne dozvolimo da nas povuku iluzije. Ovaj uragan nam je ostavio 100 hiljada više ili manje oštećenih kuća i skoro potpuni gubitak artikala potrebnih posle tragedije, kako u svom pismu objašnjava Kćo.

Koliko sigurnih, anticiklonskih kuća treba Kubi? Ne manje od 1,5 miliona njih za 3,5 miliona porodica ukupno. Izvedimo računicu iz međunarodne cene takvih investicija što odgovara podatcima kojima se raspolaže u svetu.

Jedna porodica u Evropi treba da plati najmanje 100 hiljada dolara, plus kamate, radi čega mesečno iz svojih prihoda izdvaja 700 dolara tokom 15 godina. U razvijenim zemljama je deset milijardi dolara približni trošak za 100 hiljada kuća za porodice srednjeg sloja, koje su te koje određuju cene industrijskih proizvoda i hrane u svetu. Trebalo bi dodati trošak oštećenih društvenih objekata koji treba da se rekonstruišu, ostalih privrednih objekata, plus onih potrebnih za razvoj.

Samo iz našeg rada, ponavljam, će moči da proisteknu sredstva. Dok nove generacije budu sprovodile taj zadatak, ljudima i ženama koji naseljavaju ovo ostrvo biće potrebna solidarnost, hrabrost i borbenost kakvu su pokazali Pinarci i stanovnici Ostrva Mladosti.

Imperija u ovom trenutku prolazi kroz težak ispit u drugoj polovini godine, a to je njena sposobnost da reši teškoće koje dovode u pitanje njen život na visokoj nozi na račun ostalih naroda. Sada im je potrebna promena na kormilu.

Buš i Čejni su bili skoro marginalizovani u republikanskoj kampanji kao ratoborni i nepoželjni. Ne diskutuje se o promeni sistema, nego kako ga održati uz najmanji trošak.

Razvijeni imperijalizam će završiti ubijajući sve one koji pokušaju da bez dozvole prodru na njegovu teritoriju da bi se pretvorili u plaćene robove i nešto potrošili. To već čine. Veoma je veliki šovinizam i egoizam koji sistem stvara.

To znamo i nastavićemo da razvijamo solidarnost, naš najveći resurs u otadžbini i van nje.

Fidel Kastro Rus
2. septembar 2008 g.

[fidelista]

NAJGORA VARIJANTA

Danas sam pročitao da su Federalne rezerve SAD otvorile jednu novu kreditnu liniju za centralne banke Meksika, Brazila, Južne Koreje i Singapura.

U istoj izjavi obaveštavaju da su slične kredite odobrile centralnim bankama Australije, Kanade, Danske, Velike Britanije, Japana, Novog Zelanda, Švajcarske i Centralnoj evropskoj banci.

U skladu sa ovim dogovorima, nabavlja dolara centralnim bankama u zamenu za devizne rezerve tih zemalja, koje su pretrpele znatne gubitke zbog finansijske i trgovinske krize.

Na taj način se garantuje ekonomska moć njihove valute, privilegija dodeljena u Breton Vudsu.

Međunarodni monetarni fond, koji je isti pas sa drugom ogrlicom, najavljuje injekciju velikih svota svojim klijentima iz Istočne Evrope. Mađarskoj ubrizgava vrednost od 20 milijardi evra, veliki deo od kojih su dolari poreklom iz SAD. Mašine za štampanje novca ne prestaju da rade, kao ni MMF da daje svoje lavovske zajmove.

Sa svoje strane, Svetski fond za prirodu (WWF) je juče izjavio u Ženevi da bi, po sadašnjem tempu troškova, čovečanstvu 2030 g. bili potrebna resursi dve planete da bi održalo svoj stil života.

WWF je ozbiljna institucija. Ne treba imati univerzitetsku diplomu iz matematike, ekonomije ili političkih nauka da bi se shvatilo šta to znači. To je najgora varijanta. Razvijeni kapitalizam još uvek nastoji da i dalje pljačka svet kao da svet to može da podnese.

Fidel Kastro Rus
30.10.2008 g.

[Komsomol]

FIDEL KASTRO RUS

Fidel Kastro Rus se rodio 13. avgusta 1926 g. u Biranu, staroj kubanskoj pokrajini Oriente. Njegov otac, Anhel Kastro Arhis, roden u siromašnoj seljackoj porodici iz Galisije, bio je zemljoposednik i vlasnik plantaže šecerne trske. Njegova majka, Lina Rus Gonzales, poticala je iz seljacke porodice iz kubanske pokrajine Pinar del Rio.

Prva slova je naucio u javnoj seoskoj školi u Biranu i nastavio osnovno školovanje u katolickim privatnim školama «La Salje» i «Dolores», u Santijagu de Kuba. Gimnazijsko ucenje je zapoceo u istom koledžu «Dolores» i nastavio u jezuitskom koledžu «Belen» u Havani, gde je maturirao iz književnosti, juna 1945 g. Tokom poslednjih godina srednje škole isticao se kao sportista.

Septembra 1945 g. upisao je civilno i javno pravo i društvene nauke na Univerzitetu u Havani i odmah se aktivno povezao sa politickim borbama u krugu univerzitetskih studenata i sa optuživanjem i borbom protiv korumpiranih vlada koje su se smenjivale. Zauzimao je razlicite izborne položaje u Savezu univerzitetskih studenata i bio istaknuti clan raznih studentskih antiimperijalistickih i progresivnih organizacija, medu kojima Komiteta za nezavisnost Portorika, Komiteta 30. septembar – ciji je bio osnivac – i Komiteta za dominikansku demokratiju, u kome je postao predsednik.

Kao deo politicke aktivnosti u redovima univerzitetskih studenata, organizovao je i ucestvovao u brojnim masovnim protestima i optuživanjima politicke i društvene situacije u zemlji, a snage represije su ga više puta tukle ili zatvarale. Tokom studentskih godina stekao je marksisticko-lenjinisticko obrazovanje kao rezultat proucavanja literature klasika marksizma i analize problema sa kojima se suocavalo kubansko društvo.

Izmedu jula i septembra 1947 g. bio je deo ekspedicionog kontingenta organizovanog za borbu protiv režima diktatora Rafaela Leonidasa Truhilja u Dominikanskoj Republici, ali je ekspedicija bila sprecena da stigne na odredište.

U svojstvu studentskog lidera je 1948 g. putovao u Venecuelu, Panamu i Kolumbiju u sklopu aktivnosti vezanih za organizaciju Latinoamerickog studentskog kongresa koji je trebalo da se održi u Kolumbiji, a ciji su osnovni ciljevi bili borba za panamski suverenitet nad zonom kanala, nezavisnost Portorika i ukidanje kolonijalizma u Latinskoj Americi. Aprila te godine našao se u Bogoti, kada je došlo do takozvanog «bogotasa»[ 1 ], i zajedno sa kolumbijskim narodom ucestvovao u narodnoj pobuni izazvanoj ubistvom liberalnog vode Horhea Elisera Gaitana.

1950 g. je stekao zvanje Doktora civilnog prava i diplomu diplomatskog prava. Kao svršeni advokat posvetio se uglavnom odbrani ljudi i slojeva skromnog porekla.

Kao osnivac Partije kubanskog naroda (Ortodoksni), progresivnih tendencija, od 1948 g. je aktivno ucestvovao u politickim kampanjama te partije, a posebno, njenog glavnog lidera, Eduarda R. Cibasa. U okviru te politicke organizacije aktivno je radio na razvoju radikalnijih i borbenijih stavova medu mladim clanovima partije. Posle smrti Cibasa 1951 g., udvostrucio je svoje kampanje za demaskiranje korupcije vlade predsednika Karlosa Pria.

Posle državnog udara Fulhensija Batiste, 10.marta 1952 g., bio je medu prvima koji su optužili reakcionarni i nelegitimni karakter režima de facto i pozvali na njegovo obaranje. Pred inercijom tradicionalnih politickih snaga, organizovao je jednu grupu mladih radnika, službenika i studenata, kolji su vecinom poticali iz ortodoksnih redova, na cijem celu je 26. jula 1956 g. izvršio napad na kasarne u Santjagu de Kubi i Bajamu u akciji koja se smatra detonatorom narodnog ustanka protiv Batistine tiranije.

Pošto su ga represivne snage uhapsile nekoliko dana posle pretrpljenog vojnog poraza u toj akciji, bio je podvrgnut sudenju i osuden na 15 godina zatvora. Pred sudom koji mu je sudio branio se sam i izgovorio odbranu poznatu pod imenom «Istorija ce me osloboditi», u kojoj je skicirao program buduce revolucije na Kubi.

Iz zatvora je nastavio svoj rad na optuživanju tiranskog režima, dok su istovremeno sazrevali njegovi revolucionarni planovi i produbljivala se teorijska i ideološka priprema njegovih drugova.

Osloboden je maja 1955 g. prilikom amnestije proglašene prvenstveno kao rezultat snažnog narodnog pritiska i kampanje. Narednih nedelja je razvio intenzivan rad na agitaciji i optuživanju i stvorio Pokret 26 jul radi nastavljanja revolucionarne borbe.

Jula 1955 g., pošto se pokazao nemogucom nastavak borbe protiv Fulhensija Batiste legalnim sredstvima, otišao je u Meksiko da bi iz egzila organizovao narodnu oružanu pobunu protiv diktatorskog režima. U nesigurnim ekonomskim uslovima i podvrgnut nadzoru i pracenju izbliza Batistinih agenata, razvio je forsirani organizacioni i pripremni rad u Meksiku i SAD, istovremeno sa intenzivnom kampanjom na širenju ideja i ciljeva pobunjenickog pokreta i ujedinjavanju revolucionarnih snaga na Kubi.

2. decembra 1956 g. se iskrcao na jugozapadnoj obali stare pokrajine Oriente na celu 82 clana ekspedicije koja su stigla na jahti «Granma», cime je zapocet revolucionarni rat u planinama Sjera Maestre. U svojstvu Vrhovnog komandanta Pobunjenicke vojske je rukovodio vojnom akcijom i revolucionarnom borbom pobunjenickih snaga i «Pokretom 26 jul» tokom 25 meseci rata. Pod njegovom direktnom komandom je bila Prva armija «Hose Marti», a licno je ucestvovao u skoro svim operacijama, bitkama i najvažnijim borbama koje su se odvijale tokom rata na teritoriji Prvog pobunjenickog fronta. Posle vojnog kolapsa tiranije kao rezultata poraza od strane Pobunjenicke vojske, pozvao je citav narod na generalni štrajk koji je konsolidovao revolucionarnu pobedu 1. januara 1959 g.

Po završetku pobunjenicke borbe, preuzeo je funkciju Vrhovnog komandanta opružanih snaga Za premijera Revolucionarne vlade je bio izabran 13. februara 1959 g.

Rukovodio je i ucestvovao u svom akcijama preduzetim za odbranu zemlje i revolucije u slucajevima vojnih agresija poteklih iz inostranstva, ili aktivnosti kontrarevolucionarnih bandi u zemlji, a posebno u porazu invazije, koju je organizovala Centralna obaveštajna agencija SAD, sprovedene preko Plaže Hiron, aprila 1961 g. Vodio je kubanski narod u danima dramaticne Oktobarske krize 1962 g.

U ime revolucionarne vlasti je 16. aprila 1961 g. proklamovao socijalisticki karakter Kubanske revolucije.

Bio je na položaju Generalnog sekretara Integrisanih revolucionarnih organizacija i Generalnog sekretara Ujedinjene partije socijalisticke revolucije Kube. Od konstituisanja Centralnog komiteta Komunisticke partije Kube, oktobra 1965 g., zauzimao je položaje Prvog sekretara i clana Politbiroa, koji su mu potvrdivani na 5 kongresa partije održanih od tada.

Bio je biran za poslanika u Nacionalnoj skupštini narodne vlasti, kao predstavnik opštine Santijago de Kuba, od njenog stvaranja 1976 g. i od tada je zauzimao položaje Predsednika Državnog saveta i Predsednika saveta ministara, za šta ga je Nacionalna skupština uzastopno birala.

Predvodio je kubanske zvanicne misije u više od 50 zemalja. 1960 g. i 1979 g. je govorio pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih Nacija, 1995 g. je ucestvovao na specijalnom komemorativnom zasedanju povodom 50.godišnjice OUN i na Milenijumskom samitu koji je sazvala pomenuta organizacija 2000 g. Predvodio je kubanske delegacije na samitima Nesvrstanih održanim u Alžiru (1972 g.), Havani (1979 g.),Nju Delhiju (1983 g.), Harareu (1987 g.), Kartaheni de Indias (1995 g.) i Durbanu (1998 g.). Izmedu 1979 g. i 1983 g. vršio je dužnost Predsednika Pokreta nesvrstanih zemalja.

Predvodio je, izmedu ostalog, kubanske delegacije na Iberoamerickim samitima u Gvadalahari (1991 g.), Madridu (1992 g.), Salvadoru de Baiji (1993 g.), Kargaheni de Indias (1994 g.), San Karlosu de Bariloceu (1995 g.), Vinji del Mar (1996 g.), Margariti (1997 g.), Oportu (1998 g.), Havani (1999 g.) i Panami (2000 g.),kao i na Ekološkom samitu u Rio de Žaneiru (1992 g.), Samitu o socijalnom razvoju u Kopenhagenu (1995 g.), Samitu o ljudskim naseljima u Istambulu i Samitu FAO o ishrani (1996 g.), Samitu CARIFORUMa (1998 g.), na onima Udruženja Karipskih zemalja (1999 i 2001 g.), Samitu Latinske Amerike i Kariba sa Evropskom Unijom (1999 g.), Svetskoj konferenciji protiv rasizma (2001 g.) i Svetskoj konferenciji o finansiranju razvoja (2002 g.).

Dobio je više od stotinu stranih i kubanskih visokih odlikovanja, kao i brojna pocasna akademska odlicja visokih obrazovnih centara iz Latinske Amerike i Evrope.

Rukovodio je ucešcem stotina hiljada kubanskih boraca u medunarodnim misijama u Alžiru, Siriji, Angoli, Etiopiji i drugim zemljama i podstakao i organizovao doprinos desetina hiljada kubanskih lekara, ucitelja i strucnjaka koji su pružali usluge u više od 40 zemalja Treceg sveta, kao i u studiranju na Kubi desetina hiljada studenata iz tih zemalja. U skorije vreme je podstakao integralne programe kubanske pomoci i saradnje u oblasti zdravstva u brojnim zemljama Afrike, Latinske Amerike i Kariba, u stvaranju na Kubi medunarodnih škola medicinskih nauka, sporta i fizickog obrazovanja i drugih disciplina za studente iz Treceg sveta. Pokrenuo je na svetskom nivou bitku treceg sveta protiv važeceg medunarodnog ekonomskog poretka, posebno protiv spoljnjeg duga, rasipanja resursa kao posledice vojnih troškova i neoliberalne globalizacije, kao i borbu za svetski mir i napore za jedinstvom i integracijom Latinske Amerike i Kariba.

Predvodio je odlucnu akciju kubanskog naroda za suocavanje sa efektima ekonomske blokade koju su Kubi nametnule SAD pre više od 40 godina i posledicama, na ekonomskom planu, propasti evropske socijalisticke zajednice i pokrenuo uporni napor Kubanaca da prevladaju ozbiljne teškoce koje su proistekle iz tih faktora, njihov otpor tokom takozvanog specijalnog perioda i pocetak rasta i ekonomskog razvoja zemlje.

On je glavni pokretac i organizator intenzivne politicke bitke kubanskog naroda za ukidanje americkih zakona koji instrumentalizuju blokadu i ekonomski rat protiv Kube i agresiju na migracionom planu, posebno protiv, izmedu ostalih, Helms-Bartonovog zakona i Zakona o kubanskom prilagodavanju. Rukovodi velikom borbom ideja u koju je ukljucen narod Kube, i kao deo nje, kampanjama, programima i akcijama usmerenim ka podizanja opšte integralne kulture svih Kubanaca.

Tokom godina Revolucije podsticao je i rukovodio borbom kubanskog naroda za konsolidaciju revolucionarnog procesa, njegovim napredovanjem ka socijalizmu, jedinstvom revolucionarnih snaga i citavog naroda, ekonomskim i socijalnim promenama društva, razvojem obrazovanja, zdravstva, sporta, kulture i nauke, odbranom zemlje, suocavanjem sa stranom agresijom, vodenjem aktivne principijelne spoljne politike, akcijama solidarnosti sa medunarodnim revolucionarnim pokretom i produbljivanjem revolucionarne, internacionalisticke i komunisticke svesti naroda.

31. jula 2006 g. Fidel Kastro je objavio svim Kubancima i svetu da, zbog posledica jedne delikatne hirurške intervencije kojoj je morao da bude podvrgnut, privremeno ustupa svoje dužnosti Predsednika Državnog saveta i Vlade Republike Kube Prvom Potpredsedniku, Raulu Kastru Rusu. Od tada, tokom njegove produžene rekovalescencije i oporavka bio je u toku stalne stvaralacke aktivnosti Kubanske revolucije u politickoj, ekonomskoj i socijalnoj sferi, i na celu otpora kubanskog naroda pooštrenoj politici agresije sadašnje americke administracije Predsednika Džordža V.Buša i pratio izbliza glavne sadašnje probleme covecanstva, o kojima je, kao i o potrebnim idejama za suocavanje sa njima objavio desetine eseja pod opštim nazivom «Fidelova razmišljanja».

--------------------------------------------------------------------------------

[ 1 ] Bogotazo je bio períod protesta i nereda do kojih je došlo posle ubistva Horhea Eliesera Gaitana, 9. aprila 1948 g. u centru Bogote (Kolumbija). Ti dogadaji su doveli do nacionalnog ustanka protiv konzervativne vlade Mariana Ospina Peresa, od koga je zahtevana ostavka. Razni analiticari smatraju da su te cinjenice doprinele kasnijem nastanku gerilskih pokreta FARC i ELN. (prim prev.)
1

[fidelista]

IZBORI 4. NOVEMBRA

Sutra će biti dan od velike važnosti. Svetsko javno mnjenje će pratiti šta se dešava sa tim izborima u SAD. Radi se o najmoćnijoj državi na planeti. Sa manje od 5% stanovništva sveta isisava svake godine ogromne količine nafte i gasa, ruda, sirovina, potroših dobara i rafiniranih proizvoda koji potiču iz inostranstva, od kojih mnogi, a posebno goriva i iskopine iz rudnika, nisu obnovljivi.

Najveći je proizvođač i izvoznik oružja. Vojno-industrijski kompleks osim toga računa sa nezajažljivim tržištem u sopstvenoj zemlji. Njihove vazduhoplovne i pomorske snage su skoncentrisane u desetinama vojnih baza smeštenih na teritoriji drugih država. Strateške rakete SAD, koje nose nuklearne glave, mogu potpuno precizno da dosegnu bilo koju tačku u svetu.

Mnoge od najboljih inteligencija na planeti izvučene su iz svojih zemalja porekla i stavljene u službu sistema. To je parazitska i pljačkaška imperija.

Kao što je poznato, crno stanovništvo uvedeno, tokom vekova, putem ropstva na teritoriju SAD, žrtva je jake rasističke diskriminacije.

Obama, demokratski kandidat, je delom crnačkog porekla, i u njemu preovlađuju crna boja i druge fizičke crte pomenute rase. Mogao je da studira u jednom centru za visoko obrazovanje gde je diplomirao sa sjajnim ocenama. On je bez sumnje inteligentniji, obrazovaniji i staloženiji od svog republikanskog protivnika.

Analiziram sutrašnje izbore dok svet trpi jednu ozbiljnu finansijsku krizu, najgoru od 30tih. godina, između mnogih drugih koje su tokom više od 3 četvrtine veka ozbiljno pogađale ekonomije brojnih zemalja.

Međunarodni organi štampe, politički analitičari i komentatori, koriste deo vremena za tu temu. Obamu smatraju najboljim političkim govornikom u SAD poslednjih decenija. Njegova sunarodnica, Toni Morison, dobitnica Nobelove nagrade za književnost 1993 g., prva iz svoje etničke grupe rođene u SAD koja je dobila tu slavnu titulu, i odlična književnica, ocenjuje ga budućim predsednikom i pesnikom te nacije.

Posmatrao sam borbu obojice suparnika. Crni kandidat, koji je toliko iznenadio kada je dobio nominaciju u borbi sa snažnim protivnicima, ima dobro artikulisane ideje i ponekad njima udara po svesti glasača. Ne okleva u tvrdnji da su iznad svega, više od republikanaca i demokrata, Amerikanci, građani, koje ocenjuje kao najproduktivnije u svetu; da će smanjiti poreze srednjoj klasi, u koju uključuje skoro sve; da će eliminisati najsiromašnije i podići ih do najbogatijih. Prihodi neće biti namenjeni spasavanju banaka.

Ponavlja više puta da pogubne troškove Bušovog rata u Iraku ne treba da snose američki poreski obveznici. Okončaće ga i dovesti nazad vojnike SAD. Možda je imao u vidu da ta zemlja nije imala nikakve veze sa terorističkim atentatima od 11. septembra 2001 g. Koštao je krvi hiljada vojnika SAD, mrtvih i ranjenih u borbama i više od milion života te muslimanske države. To je bio osvajački rat koji je imperija nametnula u potrazi za naftom.

Pred razbesnelom finansijskom krizom i njenim posledicama, američke građane u ovom trenutku više brine ekonomija nego rat u Iraku. Muči ih briga za njihova radna mesta, sigurnost štednje deponovane u bankama, penzioni fondovi, strah od gubitka kupovne moći njihovog novca i kuća u kojima žive sa svojim porodicama. Žele sigurnost da u bilo kakvim okolnostima dobijaju adekvatnu zdravstvenu zaštitu i garancija prava da njihova deca dobiju visoko obrazovanje.

Obama je izazivač, mislim da se izložio opasnosti i da će se izložiti rastućoj opasnosti u zemlji gde neki ekstremista može legalno da nabavi moderno usavršeno oružje na bilo kom ćošku kao u prvoj polovini XVIII veka na Zapadu teritorije SAD. Podržava svoj sistem i oslanjaće se na njega. Briga za probleme koji pritiskaju svet ne zauzima realno neko značajno mesto u glavi Obame, i još manje u glavi kandidata koji je, kao ratni pilot, bacio desetine tona bombi na grad Hanoj, na više od 15 hiljada kilometara od Vašingtona, bez ikakve griže savesti.

Kada sam prošlog četvrtka 30.10., pisao Luli, osim onoga što sam ispričao u razmišljanju od 31. oktobra, izneo sam doslovno u mom pismu: «Rasizam i diskriminacija postoje u američkom društvu od kada je stvoreno, pre više od 2 veka. Crnci i Latinoamerikanci su uvek bili diskriminisani, njihovi građani su vaspitani na potrošnji. Čovečanstvo je objektivno ugroženo od njihovog oružja za masovno uništenje.»

«Narod SAD više zabrinjava ekonomija nego rat u Iraku. Mekejn je star, ratoboran, neobrazovan, slabo inteligentan i nije zdrav.»

Na kraju sam mu dodao: «Ako bi moji proračuni bili pogrešni, ako bi se rasizam ipak nametnuo i republikanski kandidat dobio predsedništvo, opasnost od rata bi porasla i mogućnosti naroda da idu napred bi se smanjile. Uprkos svemu, treba se boriti i stvoriti svest o tome, ko god da dobije ove izbore.»

Kada ovo mišljenje koje zadržavam bude sutra objavljeno, niko neće više imati vremena da kaže da sam napisao nešto što bi neki od kandidata mogao upotrebiti u korist svoje kampanje. Morao sam biti i bio sam neutralan u izbornom takmičenju. To nije «mešanje u unutrašnje stvari SAD», kako bi rekao Stejt department, koji toliko poštuje suverenitet ostalih zemalja.

Fidel Kastro Rus
3. novembar 2008 g.

[fidelista]

TREĆI URAGAN

[justify]Može da oslabi, ali je već počela da pada kiša na skoro čitavoj nacionalnoj teritoriji. Voda pada na poljoprivredne zone prepune vlage od nedavnih kiša, a brane sa visokim nivoom akumulacije, će, kao posledicom uragana Gustav i Ajk, izliti vodu na obrađene doline i polja, kao što se dogodilo krajem avgusta i početkom septembra. Ovaj je kršten varljivim imenom «Paloma» (golubica).

Mnoge kulture čiji su se plodovi uskoro očekivali, bezbrojni sati ljudskog rada, gorivo, seme, đubriva, herbicidi i rad timova zaposlenih na hitnoj proizvodnji hrane, ponovo će biti izgubljeni.

Na mnogim mestima gde su porodice očekivale i dobile materijal za kuće i tapšale sa divljenjem radnicima koji su ponovno uspostavljali električni tok, od životnog značaja za mnoge usluge, ponovo će delimično preživeti isto iskustvo.

Novo razaranje autoputeva, puteva i drugih građevina će se ponoviti u više pokrajine zemlje.

Poslednja vest iz Nacionalnog prognostičkog centra Instituta za meteorologiju potvrđuje neumitni smer pojave. Ipak, ne treba da se obeshrabrimo zbog nepovoljnosti. Paloma nema kolosalni prečnik Gustava.

Svaki događaj tog tipa treba da posluži za obrazovanje našeg naroda o posledicama klimatskih promena i ekološke neravnoteže, između mnogih problema sa kojima se suočava čovečanstvo.

Početni proračuni ekonomskih pustošenja dva prethodna uragana bili su niži od realnih. Oni su dostigli više od 8 milijardi, umesto 5 milijardi najavljenih na početku. Sada će se proizvesti dodatne štete.

Kadrovi koji se odlučno i neumorno suočavaju sa problemima moći će kod svojih sunarodnika, sa još više insistiraju na potrebi da se posvete proizvodnom radu i uslugama kao odgovarajući odgovor na nepovoljne okolnosti.

Ponovo će biti potrebno dostojanstveno ponašanje ako vođa imperije, koji je bio najveći podstrekač genocidne blokade protiv naše zemlje, bude opet ponudio milosrdnu pomoć. Sigurno će biti odbijena. Neka prestane blokada Kube, to je ono što traži narod, a sada kada je to jednodušan zahtev međunarodne zajednice usred finansijske krize koja pustoši sve zemlje planete, razvijene ili u razvoju, više nego ikad.

Ima onih koji još uvek sanjaju da Kubu bace na kolena upotrebljavajući kriminalnu blokadu kao instrument spoljne politike SAD protiv naše zemlje. Ako ta zemlja ponovo upadne u takvu grešku, mogla bi još sledećih pola veka da primenjuje tu beskorisnu politiku u vezi Kube, u slučaju da imperija bude bila u stanju da potraje toliko vremena.[/justify]



Fidel Kastro Rus
7. novembar 2008 g.

[fidelista]

SASTANAK U VAŠINGTONU

Neke od vlada koje nas podržavaju, sudeći po nedavnim izjavama, ne prestaju da u njih uključuju da to čine da bi olakšale tranziciju na Kubi. Tranziciju prema čemu? Prema kapitalizmu, jedinom sistemu u koji religiozno veruju. Ni jednu jedinu reč ne iznose da bi priznali zasluge jednog naroda koji je, skoro pola veka podvrgnut okrutnim ekonomskim sankcijama agresijama, branio revolucionarnu stvar koja mu je, zajedno sa njegovim moralom i patriotizmom, dala snage da izdrži.

Isto tako zaboravljaju da Kubi, posle položenih života i toliko žrtava u odbrani suvereniteta i pravde, ne može da se na drugoj obali nudi kapitalizam.

Namiguju SAD sanjajući da će im pomoći da reše vlastite ekonomske probleme ubrizgavajući fabulozne sume papirnog novca njihovim klimavim ekonomijama koje održavaju nejednaku i zloupotrebljavanu razmenu sa zemljama u razvoju.

Samo se na taj način mogu garantovati multimilionerske dobiti Vol Strita i banaka SAD. Neobnovljivi prirodni resursi planete i ekologija se čak i ne pominju. Ne traži se prestanak trke u naoružanju i zabrana moguće i verovatne upotrebe oružja za masovno uništenje.

Niko od onih koji će učestvovati na sastanku, koji je u žurbi sazvao aktuelni predsednik SAD, nije rekao ni jednu reč o odsustvu više od 150 zemalja sa istim ili gorim problemima, među kojima je najveći deo zemalja Latinske Amerike, Kariba, Afrike, Azije i Okeanije, koje neće imati pravo da kažu ni jednu reč o međunarodnom finansijskom poretku, kao što je predložio predsednik pro tempore Generalne skupštine OUN, Migel D'Eskoto.

Sutra počinje sastanak G-20 u Vašingtonu. Buš je zadovoljan. Izjavljuje da od sastanka očekuje novi međunarodni finansijski poredak. Institucije stvorene u Breton Vudsu treba da budu transparentnije, odgovornije i efikasnije. To je jedino što bi dopustio. Da bi ukazao na prosperitet Kube u prošlosti, govorio je da je nekad bila zasejana poljima šećerne trske. Nije, naravno, rekao da je bila sečena ručno i da nam je imperija oduzela kvotu ustanovljenu tokom više od pola veka, kada reč socijalizam još nije bila izgovorena u našoj zemlji, mada je bilo izgovoreno: Otadžbina ili smrt!

Mnogi sanjaju da će uz jednostavnu smenu komande u vođstvu imperije ona biti tolerantnija i manje ratoborna. Prezir prema njenom sadašnjem vladaru vodi ka iluziji o mogućoj promeni sistema.

Još uvek nije poznato najintimnije razmišljanje građanina koji će preuzeti kormilo o toj temi. Bilo bi izuzetno naivno verovati da će dobre namere jedne inteligentne osobe moći da promene ono što su stvorili vekovi interesa i egoizma. Ljudska istorija pokazuje drugo.

Posmatrajmo pažljivo ono što bude rekao svako pojedinačno na tom važnom finansijskom sastanku. Vesti će pljuštati. Bićemo svi malo bolje informisani.

Fidel Kastro Rus
14.novembar 2008 g.

[Partizan]

Fidel Castro, ziveca legenda! Veliki antiimperijalist i Komunist i moj Veliki Uzor!

[fidelista]

POROĐAJ PLANINA

Buš je izgledao zadovoljan što je na večeri od petka imao Lulu sa desne strane. Hu Đintaoa, koga poštuje zbog ogromnog tržišta njegove zemlje, sposobnosti da proizvodi potrošna dobra po niskoj ceni i glavnice njenih rezervi u dolarima i obveznicama SAD, posadio je sa svoje leve strane.

Medvedev, koga vređa pretnjom postavljanja radara i nuklearnih strateških raketa nedaleko od Moskve, bio je smešten na udaljeno sedište od domaćina Bele kuće.

Kralj Saudijske Arabije, zemlje koja će u bliskoj budućnosti proizvoditi 15 miliona tona lake nafte po visoko konkurentnim cenama, bio je takođe sa njegove leve strane pored Hua.

Njegov najverniji saveznik u Evropi, Gordon Braun, premijer Velike Britanije, nije se na slikama video blizu njega.

Nikolas Sarkozi, nezadovoljan sadašnjom arhitekturom finansijskog poretka, bio je udaljen od njega, sa kiselim licem.
Predsednika španske vlade, Hosea Luisa Rodrigesa Sapatera, žrtvu lične Bušove ljutnje, a prisutnog na skupu iz Vašingtona, nisam čak ni video na televizijskim snimcima večere.

Tako su bili smešteni prisutni na banketu.

Svako bi pomislio da će sledećeg dana doći do suštinske debate o zamršenoj temi.

Rano ujutru u subotu, agencije su obavestile o programu koji će se održati i Nacionalnoj zgradi muzeja u Vašingtonu. Svaki sekund je bio programiran. Analizirale bi se sadašnja kriza i mere koje treba preduzeti. Počelo bi u 11 i 30 sati po lokalnom vremenu. Prvo grafička sesija: “porodične fotografije”, kako ih je nazvao Buš; 20 minuta kasnije, prvi plenarni sastanak, praćen drugim u podne. Sve strogo isprogramirano, čak i plemenite sanitarne usluge.

Govori i analize bi trajali oko 3 sata i 30 minuta. U 3:25, po lokalnom vremenu, ručak. Odmah zatim u 5 i 5, završna deklaracija. Sat kasnije u 6 i 5, Buš bi otišao da se odmori, večera i mirno spava u Kejmp Dejvidu.

Za one koji su pratili skup dan je proticao sa nestrpljenjem da saznaju kako su u kratkom vremenu obuhvaćeni problemi planete i ljudske vrste. Bila je najavljena završna deklaracija.

Stvarna činjenica je da su završnu deklaraciju sa Samita izradili prethodno izabrani ekonomski savetnici, dosta skloni neoliberalnom mišljenju, dok je Buš u svojim izjavama pre i posle samita zahtevao više moći i više para za Međunarodni monetarni fond, Svetsku banku i druge svetske institucije koje su pod rigoroznom kontrolom SAD i njihovih najbližih saveznika. Ta zemlja je odlučila da ubrizga 700 milijardi dolara da bi spasla svoje banke i multinacionalne kompanije. Evropa nudi istu, ili veću cifru. Japan, njihov najsolidniji stub u Aziji, obećao je doprinos od 100 milijardi dolara. Od Narodne Republike Kine očekuju da razvije rastuće i odgovarajuće trgovinske veze sa zemljama Latinske Amerike, još jedan dodatak od 100 milijardi dolara poreklom iz njenih rezervi.

Odakle će izaći toliki dolari, evri i funte sterlinga osim ako ne budu ozbiljno zadužili nove generacije? Kako se može izgraditi zgrada svetske ekonomije na papirnim novčanicama, što je ono što se zaista odmah stavlja u promet, kada zemlja koja ih izdaje pati od ogromnog fiskalnog deficita? Da li vredi toliko putovati avionom do jedne tačke planete koja se zove Vašington radi sastanka sa predsednikom kome ostaje samo 60 dana vladanja i potpisati dokument koji je već unapred pripremljen da bi bio usvojen u Vašingtonskom muzeju? Da li su bili u pravu radio, TV i štampani mediji SAD kada nisu posvetili posebnu pažnju toj staroj imperijalističkoj smicalici na toliko hvaljenom sastanku?

Neverovatna je sama završna deklaracija, koja je usvojena koncenzusom učesnika na skupu. Očigledno je da čini puno prihvatanje Bušovih zahteva, pre i tokom samita. Mnogim zemljama učesnicama nije preostala druga alternativa nego da je usvoje; u očajničkoj borbi za razvoj, nisu htele da se izoluju od najbogatijih i najmoćnijih, kao ni od njihovih finansijskih institucija, koje čine većinu u okrilju Grupe G-20.
Buš je govorio sa istinskom euforijom, koristeći demagoške reči, čitao rečenice koje odslikavaju završnu deklaraciju:

«Prva odluka koju sam morao da donesem – rekao je – bila je ko će doći na skup. Odlučio sam da moramo imati države iz Grupe 20, umesto samo Grupu 8 ili Grupu od 13.

«Ali jednom kada se donese odluka da se ima grupa od 20, osnovno pitanje je sa koliko država sa šest različitih kontinenata, koji predstavljaju različite etape ekonomskog razvoja, je moguće postići sporazume koji bi bili suštinski i zadovoljstvo mi je da vas obavestim da je odgovor na to pitanje da smo to uspeli.

«SAD su donele neke izuzetne mere. Vi koji ste pratili moju karijeru znate, ja sam pristalica slobodnog tržišta, a ako neko ne donese odlučne mere, moguće je da se naša zemlja priključi najstrašnijoj depresiji posle Velike depresije.»

«Nedavno smo počeli da radimo sa fondom od 700 milijardi dolara koji počinje da oslobađa novac bankama.»

«Tako da svi shvatamo potrebu unapređenja ekonomskih politika u korist rasta».

«Transparenost je veoma važna za investitore i propisivače da mogu tačno da znaju šta se dešava.»

Tekst ostatka onoga što je Buš rekao je u tom stilu.

Završna deklaracija sa Samita, koja po obimu zahteva pola sata da se javno pročita, definiše se sama po sebi u grupi izabranih pasusa:

«Mi, lideri Grupe 20 održali smo inicijalni sastanak u Vašingtonu 15.novembra, usred ozbiljnih izazova za ekonomiju i svetska finansijska tržišta.

«... treba da ustanovimo osnove za reformu koja bi nam pomogla da se obezbedimo da se jedna globalna kriza, kao što je ova, opet ne dogodi. Naš rad treba da bude vođen principima tržišta, režimom slobodne trgovine i investicija...»

«...akteri tržišta su tražili veću rentabilnost bez odgovarajuće procene rizika i propali su...»
«Vlasti, propisivači i nadzornici iz nekih razvijenih zemalja nisu adekvatno procenili niti upozorili na rizike koji su stvoreni na finansijskom tržištu...»

«... makroekonomske politike, nedovoljno i nekonzistentno koordinirane, i neodgovarajuće strukturalne reforme, dovele su do neodrživog rezultata globalne makroekonomije.»

Mnoge ekonomije u razvoju koje se pomogle da se održi svetska ekonomija, sve više trpe udar naglog svetskog kočenja.»

«Podvlačimo značaj uloge MMFa u odgovoru na krizu, pozdravljamo novi mehanizam kratkoročne likvidnosti i urgiramo za stalnu reviziju njegovih instrumenata da bi se obezbedila fleksibilnost.

«Podstaći ćemo Svetsku banku i druge multilateralne banke za razvij da iskoriste svoj puni kapacitet kao podršku svom planu pomoći...»

«Obezbedićemo da MMF, Svetska banka i druge multilaterlane banke za razvoj imaju dovoljno sredstava da i dalje izvršavaju svoju ulogu u rešavanju krize.»

«Obavljaćemo snažan nadzor nad kreditnim agencijama, uz razvoj međunarodnog kodeksa ponašanja.»

«Obavezujemo se na zaštitu integriteta finansijskih tržišta sveta, pojačavajući zaštitu investitora i potrošača.»

«Obavezni smo da napredujemo u reformi institucija iz Breton Vudsa, tako da mogu da odraze promene u svetskoj ekonomiji da bi se povećao njihov legitimitet i efikasnost.»

«Ponovo ćemo se sastati 30. aprila 2009 g, da bi smo pregledali stavljanje u pogon principa i odluka donetih danas.»

«Dopuštamo da će te reforme imati uspeha samo ako su zasnovane na obavezi prema principima slobodnog tržišta, uključujući vladavinu zakona, poštovanje privatnog vlasništva, investicija i slobodne trgovine, konkurentnijih i efikasnijih tržišta i efikasno regulisanih finansijskih sistema.»

«Uzdržaćemo se od postavljanja barijera za investicije i trgovinu dobrima i uslugama.»

«Svesni smo posledica sadašnje krize u zemljama u razvoju, posebno u onim najranjivijim.

«Dok napredujemo, sigurni smo da ćemo putem saradnje, kooperacije i multilateralizma nadvladati izazove koje imamo pred sobom i postići ponovno uspostavljanje stabilnosti i prosperiteta u svetskoj ekonomiji.»

Tehnokratski jezik, nepristupačan masama.

Klanjanje imperiji koja ne dobija nikakvu kritiku za svoje mere zloupotrebe.

Pohvale MMFu, Svetskoj banci i multilateralnom kreditnim organizacijama, stvaraocima dugova, fabuloznih birokratskih troškova i investicija usmerenim ka isporuci sirovina velikim multinacionalnim kompanijama koje su osim toga odgovorne za krizu.

Tako u tom stilu do poslednjeg pasusa. Dosadna je, puna opštih mesta. Ne kaže apsolutno ništa. Potpisao ju je Buš, šampion neoliberalizma, odgovoran za ubistva i genocidne ratove, koji je u svoje krvave avanture uložio sav novac koji bi bio dovoljan za promenu ekonomskog lica sveta.

U dokumentu ne stoji ni jedna reč o apsurdnosti politike pretvaranja hrane u gorivo koju zastupaju SAD, o nejednakoj razmeni čije smo žrtve mi narodi Trećeg sveta, ni o sterilnoj trci u naoružanju, proizvodnji i trgovini oružjem, narušavanju ekološke ravnoteže i najtežim pretnjama miru koje svet dovode na ivicu istrebljenja.

Samo jedna izgubljena rečenica u čitavom dokumentu pominje potrebu «suočavanja sa klimatskim promenama», četiri reči.
Iz deklaracije će se videti kao zemlje prisutne na skupu zahtevaju da se ponovo okupe u aprilu 2009 g. u Velikoj Britaniji, Japanu, ili bilo kojoj drugoj zemlji koja ima odgovarajuće uslove – niko ne zna kakve -, za analizu situacije i svetskih finansija, uz san da se ciklične krize nikada neće ponoviti sa svojim dramatičnim posledicama.

Sada je na teoretičarima sa levice i desnice da hladno, ili vatreno razmisle o dokumentu.

Sa moje tačke gledišta, nisu ni najmanje dotaknute privilegije imperije. Ako se raspolaže potrebnim strpljenjem da se pročita od početka do kraja, moći će da se zapazi kako se radi samo o milostivom pozivu na etiku tehnološki i vojno najmoćnije zemlje planete, u doba globalizacije ekonomije, kao oni koji mole vuka da ne raspori Crvenkapicu.

Fidel Kastro Rus
16.11.2008

[fidelista]

SUSRET SA HUOM ĐINTAOM

Hteo sam malo da govorim, ali me je on primorao da budem opširniji; postavio sam nekoliko pitanja i uglavnom sam ga slušao.

Njegove reči su pričale podvige kineskog naroda za poslednjih 10 meseci. Velike snežne padavine u nezgodno vreme, zemljotres koji je opustošio područja čija površina odgovara trostrukoj površini Kube i međunarodna ekonomska kriza najteža od Velike depresije iz 30.tih godina pogodili su ogromnu državu sa milijardu i trista miliona stanovnika.

Kroz glavu su mi prolazili ogromni napori kineskog naroda, njegovih radnika, seljaka, manuelnih radnika i intelektualaca; tradicionalni duh žrtvovanja i milenijumska kultura te zemlje hiljadama godina pre kolonijalne etape koju je nametnuo Zapad, gde su izbile ne površinu sa svojom moći i bogatstvima sadašnje sile iz Grupe G-7 koje danas vladaju svetskom ekonomijom.

Kakav je kolosalni zadatak u ovo vreme globalizacije pao na tog rukovodioca koji je učinio gest da poseti našu blokiranu, napadnutu i ugroženu otadžbinu! Zar nismo slučajno teroristička zemlja među drugih 60 i više koje mogu biti preventivno i iznenada napadnute? To je pre već više od 6 godina rekao bezumni vođa imperije, koji se u Vašingtonu sastao pre samo 5 dana sa G-20!

Kina je jedina zemlja iz te grupe koja preko države može da reguliše visoki indeks rasta, tempom koji sebi predloži, ne manjem od 8% u 2009 g. Ideja koju je lansirao poslednji Kongres partije bila je da se, između 2000 g. i 2020 g., učetvorostruči Interni bruto proizvod po glavi stanovnika, meren stalnim vrednostima od 2007, godine u kojoj je održan Kongres. O tome mi je detaljno govorio. Dostigao bi tako iznos ne manji od 4 hiljade dolara godišnje po glavi stanovnika na kraju tog perioda, u uslovima mira. Mislim da ne treba niti sme da se zaboravi da je Kina zemlja u razvoju, čiji dohodak po glavi, kada je pobedila revolucija, sa mnogo manje stanovništva, nije dostizao 400 dolara godišnje po stanovnika, uz potpunu izolaciju od strane imperijalizma. Uporedite to sa 20 hiljada po glavi stanovnika, ili sa jednom mnogo većom cifrom koju trenutno uživaju razvijene kapitalističke zemlje, kao Japan, zapadnoevropske, SAD i Kanada. Mnoge od njih premašuju 40 hiljada dolara godišnje po glavi stanovnika, iako je njihova raspodela u društvu krajnje nejednaka.

Upotrebivši 586 milijardi svojih rezervi u konvertibilnoj valuti, što se približava dvema bilijardama dolara, sakupljenih na bazi znoja i žrtava, može da se suoči sa sadašnjom krizom i da i dalje napreduje. Da li postoji i jedna druga zemlja sa tom solidnošću?

Predsednik Kine, generalni sekretar Partije i predsednik Centralnih vojnih komisija Partije i Vlade, Hu Đintao, je lider svestan svog autoriteta i zna da ga u potpunosti koristi.

Delegacija koju je on predvodio potpisala je sa Kubom 12 projekata sporazuma za skroman ekonomski razvoj, u jednom kraju planete gde celokupna mala teritorija ostrva može biti opustošena uraganima rastućeg intenziteta, dokaz da se klima zaista menja. Oblast pogođena zemljotresom u Kini ne prelazi 4 % površine te velike multinacionalne države.

Postoje okolnosti u kojima veličina teritorije neke nezavisne zemlje, njen geografski položaj i broj stanovnika igraju značajnu ulogu.

Da li bi SAD, koje na sve strane kradu već formirane inteligencije, bile u stanju da primenjuju na kineske građane Zakon o prilagođavanju, sličan onome koji primenjuju za Kubu? Apsolutno je očigledno da ne. Da li bi mogle da ga primenjuju na čitavu Latinsku Ameriku? Naravno da ne bi.

Nema svakog dana jedna mala država privilegiju da primi jednog rukovodioca takve ličnosti i ugleda kao što je Hu Đintao. Sada će nastaviti put za Limu. Tamo će biti drugi veliki sastanak. Opet će biti Predsednik Buš, ovaj put sa 7 dana manje mandata.

Tvrdi se da su u Vašingtonu, sa samo 20 lidera zemalja koje su bile prisutne, sopstvene mere bezbednosti i one koje je zahtevao domaćin protiv bilo kakvog pokušaja da budu fizički uklonjeni, promenile navike i uobičajeni život grada. Kako će biti u velikom gradu Limi? Grad će bez ikakve sumnje biti zaposednut oružanim snagama; kretanje će biti komplikovan zadatak, jer će u njemu dodatno biti prisutni dobro obučeni agenti nadnacionalnih organa SAD, čiji bi se interesi i planovi saznali mnogo godina posle isteka predsedničkih perioda eventualnih vođa imperije.

Izneo sam mu veoma sažeto neke procene naše zemlje o običaju suseda sa Severa, koji nastoji da nam nametne svoje ideje, svoj način mišljenja i svoje interese, preko svojih flota, punih nuklearnog oružja i bombardera za napad; našu procenu solidarnosti Venecuele sa Kubom od najkritičnijih trenutaka specijalnog perioda i teškog udarca prirodnih nepogoda. Da je predsednik Ćaves, veliki poštovalac Kine, bio najčvršći branitelj socijalizma kao jedinog sistema sposobnog da donese pravdu narodima Latinske Amerike.
U Pekingu je ostala prijatna uspomena na bolivarskog lidera.

Predsednik Hu Đintao je ponovio svoju želju da nastavi da razvija odnose sa Kubom, zemljom prema kojoj oseća veliko poštovanje.

Razmena mišljenja je trajala sat i 38 minuta. Bila je topla, prijateljska, skromna i potvrdila je njegova osećanja naklonosti. Video sam ga mladog, zdravog i jakog. Želimo našem uvaženom i bratskom prijatelju najveći uspeh u njegovom zadatku. Hvala za njegovu podsticajnu posetu i čast da pokaže interesovanje za jedan lični susret sa mnom!

Fidel Kastro Rus
19. novembar 2008 g.

[fidelista]

G-20, G-21 i G-192

Kao da ne postoji dovoljno razloga da se poludi, gomilanje skraćenica povodom krize množi se tako da niko ne uspeva da ih razume. Prva je bila G-20, izabrana grupa koja je u Vašingtonu nastojala da predstavlja sve; druga, isto tako izabrana grupa APECa koja se sastala u Limi; tamo su bile prisutne najbogatija zemlja, SAD, na mestu broj jedan, sa IBP po glavi stanovnika od 45 hiljada dolara godišnje i ona koja se nalazi oko broja 100, Narodna Republika Kina, sa 2.483, najveći investitor u akcije Ministarstva finansija te zemlje.

G-192 je kako predsednik Leonel Fernandes iz Dominikanske Republike, koji nije ni u jednoj od dve, naziva takvu grupu, aludirajući na broj članica OUN na jednoj ekonomskoj konferenciji uz učešće Nobelovca u toj nauci, Džozefa Štiglica.

Džordž Šoroš, veliki magnat mađarskog porekla i američki državljanin, neizmerno bogat, slušao je među drugim važim ličnostima.

To je šahovski zadatak proniknuti u argumente toliko različitih nacionalnih i preduzetničkih interesa grupa G-20 i G-21.

Realno je da ako jedna zemlja Trećeg sveta potpiše istovremeno sporazume o slobodnoj trgovini sa 8, ili 10 razvijenih, ili zemalja u razvoju, među kojima se neke poznate kao tradicionalni proizvođači brojnih i atraktivnih roba po niskim troškovima, ili usavršenih industrijskih proizvoda, kao SAD, Kanada, Japan, Južna Koreja, itd., industrija koja se rađa u jednoj zemlji u razvoju moraće da konkuriše usavršenim proizvodima koji izlaze iz industrije razvijenijih, ili manje radnih od svojih moćnih partnera, od kojih jedan upravlja po svom nahođenju svetskim finansijama. Pripala bi im samo uloga proizvođača jeftinih sirovina koje traže velike investicije, koje će u svakom slučaju biti strano vlasništvo sa punim garancijama protiv nacionalizatorskih prolaznosti. Ne bi im preostalo ništa više od ispruženih ruku u očekivanju milostive pomoći razvoju i večiti dug koji treba platiti znojem njihovih sinova. Zar to nije isto ono što se do danas dešavalo?

Zbog toga se ne kolebam da se solidarišem sa stavom Ćavesa, kada tvrdi da se ne slaže sa receptom iz Lime. Ima i previše razloga. Pogledajmo razvoj događaja, tražeći prava bez padanja na kolena.

Fidel Kastro Rus
23. novembar 2008 g.

[fidelista]

VELIKA KRIZA IZ 30.GODINA

To je teška tema za objašnjavanje, iako izgleda veoma jednostavno. Sistem Federalnih rezervi SAD, kao plod kapitalizma u punom razvoju, stvara se 1913 g. Salvador Aljende, koga se svi sećamo kao čoveka našeg doba, već je bio navršio nekih 15 godina.

Prvi svetski rat je izbio 1914 g., kada je princ prestolonaslednik austro-ugarske imperije, u srcu centra i juga Evrope, bio ubijen u Sarajevu. Kanada je još uvek bila kolonija Velike Britanije. Engleska funta sterlinga se hvalila privilegijom da je valuta za međunarodna plaćanja. Njena osnova u metalu bilo je zlato, kao što je bilo i pre više od hiljadu godina u glavnom gradu rimske imperije na istoku, Konstantinopolju.

Oni koji su započeli krvave borbe protiv muslimanskih vernika na Bliskom istoku, služeći se verskim izgovorima, bili su feudalni vitezovi iz hrišćanskih kraljevstava Evrope čiji je istinski cilj bio kontrola trgovinskih puteva i drugi frivolni još grublji ciljevi koji bi se u drugoj prilici mogli obuhvatiti.

Na kraju Prvog svetskog rata SAD ulaze u njega 1917 g., dve godine posle potapanja broda «Lusitania», punog američkih putnika koji su pošli iz Njujorka, torpedima ispaljenim sa jedne nemačke podmornice sa apsurdnim naređenjima da napadne brod koji je nosio zastave jedne udaljene, bogate i potencijalno moćne zemlje, čija je vlada sa pozicije pretpostavljene neutralnosti tražila izgovor da učestvuje u sukobu zajedno sa Velikom Britanijom, Francuskom i njihovim saveznicima. Do napada je došlo 7. maja 1915 g. prilikom prelaska morskog tesnaca između Irske i Engleske. Za 20 minuta, koliko mu je trebalo da potone, veoma malo putnika je moglo da napusti brod; 1.198 ljudi koji su još uvek bili na njemu je izgubilo život.

Rast američke ekonomije posle tog rata se stalno održavao, izuzev cikličnih kriza koje su bile rešavane preko sistema Federalnih rezervi (FED) bez većih posledica.

24. oktobra 1929 g., zapamćenog u istoriji SAD kao «crni četvrtak» , započinje ekonomska kriza. Banka rezervi iz Njujorka, koja ima sedište u Vol Stritu, isto kao i druge velike banke i korporacije, prema kriterijumu teoretičara sa desnice i uvaženog američkog ekonomiste, Miltona Fridmana, dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju (1976), reagovala je «instinktivno» usvajajući mere koje je smatrala najispravnijim: «ubacivanje novca u opticaj». Banka rezervi iz Vašingtona, naviknuta na superiornost svojih stavova, uspela je da na kraju nametne suprotni stav. Sekretar za finansije predsednika Huvera podržava Banku rezervi iz Vašingtona. Ona iz Njujorka je na kraju popustila. «Ali najgore je tek dolazilo», izjavljuje Fridman, koji jasnije od ikoga među eminentnim ekonomistima, od kojih je više njih sa suprotnim tendencijama, objašnjava sled događaja kada piše: «Do jeseni 1930 g, recesija ekonomskih aktivnosti, uprkos težini, nije bila pogođena finansijskim teškoćama ili zahtevima deponenata koji su pokušavali da povuku svoje depozite. Karakter recesije se drastično promenio kada je niz bankrotstava na srednjem zapadu i jugu SAD minirao poverenje u banke i sobom doneo brojne pokušaje sa se bankarski depoziti pretvore u gotov novac.»

«11. decembra 1930 g. zatvorena je Banka SAD. To se poklapa sa kritičnom datumom. To je bila najveća komercijalna banka koja je do tada potonula u američkoj istoriji.»

Samo u decembru 1930 g. je svoja vrata zatvorilo 352 banke. «FED je mogao do dođe do boljeg rešenja kupujući naveliko vrednosne papire javnog duga na otvorenom tržištu.»

«Septembra 1931 g., datum kada je u Velikoj Britaniji napuštena zlatna podloga, FED je sledio još negativniju politiku.»

«Sistem je reagova posle dve godine teške represije, povećavajući vrstu kamate na nikada dostignut nivo u istoriji.»

Imajte u vidu da Fridman odražava stav koji još uvek prevladava u zvaničnim sferama SAD posle skoro 80 godina.

«U 1932 g. FED, pod pritiskom Kongresa, završava svoje zasedanje i odmah ukida svoj program kupovina.»

«Finalna epizoda je bila bankarska panika 1933 g.»

«Strah se povećao između dve vlade one Herberta Huvera i one Franklina D. Ruzvelta, izabranog 8. novembra 1932 g., ali koji nije izvršio preuzimanje vlasti do 4. marta 1933 g. Prvi nije hteo da donese drastične mere bez saradnje novog predsednika, dok Ruzvelt, sa svoje strane, nije hteo da preuzme nikakvu odgovornost dok ne položi zakletvu.»

Epizoda nas podseća na ono što se danas događa sa predsednikom izabranim 4. novembra na nedavnim izborima pre manje od mesec dana, Barakom Obamom, koji će naslediti Buša 20. januara 2009 g. Samo se promenio period međuvlasti koji je u doba '30 godina trajao ne više od 117 dana, a sada ne više od 77.

U trenutku najvećeg ekonomskog buma u SAD je postojalo čak 25 hiljada banaka. Početkom 1933 g. cifra je smanjena na 18 hiljada, ukazuje Fridman

«Kada je predsednik Ruzvelt odlučio da okonča sa zatvaranjem banaka, 10 dana posle svog početka – rekao je Fridman -, nešto manje od 12 hiljada banaka je dobilo dozvolu da otvori svoja vrata, na šta se kasnije nadovezalo samo 3 hiljade. Zbog toga je sve zajedno nekih 10 hiljada, od 25 hiljada banaka koje su postojale 1929 g., nestalo je za te 4 godine putem procesa bankrotstva, fuzije ili likvidacije».

«Zatvaranje preduzeća, smanjenje proizvodnje, rastuća nezaposlenost, sve je pothranjivalo nervozu i strah.»

«Jednom pokrenuta depresija se prenela u druge zemlje i došlo je, naravno, do odraženog uticaja; drugi primer tako sveprisutnog pothranjivanja u jednoj složenoj ekonomiji, zaključuje Fridman.

Svet iz 1933 g., o kome on govori u svojoj knjizi, ni po čemu ne liči na onaj koji danas postoji, apsolutno globalizovan, koga čini više od 190 država zastupljenih u OUN, čijim stanovnicima preti rizik koji čak ni najoptimističkiji naučnici ne mogu da zanemare i koji sve veći broj ljudi upoznaje i deli, čak i istaknuti američki političari.

Eho reperkusije sadašnje krize se ocenjuje u očajničkim naporima značajnih svetskih lidera.

Agencija Ksinhua obaveštava da je Hu Đintao, predsedik Narodne Republike Kine, zemlje sa održivim dvocifrenim rastom poslednjih godina, juče upozorio da se «Kina nalazi pod rastućim pritiskom zbog svog ogromnog stanovništva, ograničenih sredstava i problema sa životnom sredinom». Radi se o jedinoj zemlji za koju znamo da raspolaže deviznim rezervama koje dostižu skoro dve bilijarde dolara. Kineski rukovodilac nabraja «niz neophodnih koraka da bi zaštitio osnovne interese stanovništva i sačuvao životnu sredinu u strategiji industrijalizacije i modernizacije Kine.» Na kraju je ukazao da se «sa širenjem finansijske krize svetka potražnja proizvoda znatno smanjila.»

Tim rečima lidera najnaseljenije zemlje na planeti ne treba dodati još argumenata o dubini sadašnje krize.

Fidel Kastro Rus
30. novembar 2008 g.

[fidelista]

DMITRIJ A. MEDVEDEV

Posmatrao sam ga tokom brojnih aktivnosti koje je, povodom zaoštravanja finansijske krize koja pustoši svet, obavio kao Predsednik Ruske Federacije poslednjih nedelja. Ruska Federacija je jedna od najmoćnijih država međunarodne zajednice uprkos raspada SSSRa.

U svojim govorima, ruski Predsednik se odlikuje preciznošću, jasnoćom i kratkoćom reči. Nema teme koju izbegava, niti pitanja na koje ne odgovara. Ima široko znanje. Uverava slušaoce. Oni koji se sa njim ne slažu ga poštuju.

Izneo je svoje želje da razgovara sa mnom tokom posete. Za mene je to bila čast i bio sam siguran da će to biti prijatan susret.

Poslednjih meseci je bilo iznenađujućih promena i novih situacija. Jenkiji su preduzeli nezakonite akcije protiv Južne Osetije i Abhazije, dve zemlje koje nemaju nikakve veze sa Gruzijom, naoružanom do zuba od strane SAD, koje su podstakle i pripremile ljude i isporučile oružje za napad na ruske snage koje su legalno bile tamo da bi izbegle prolivanje krvi do koga je došlo, što je činjenica koju je priznala međunarodna zajednica i za koju se traži rešenje. Iz avanturističkog rata u Iraku je kao pojačanje napadačima pokrenuto 2 hiljade gruzijskih plaćenika u službi sramnog jenkijevskog osvajačkog rata u potrazi za naftom.

Smiren, ali čvrst glas Medvedeva, nedavno izabranog za predsednika Ruske Federacije, snažno se osetio.

Druga važna promena je bila izbor novog predsednika SAD, Baraka Obame, crne kože, umornog od klanice koju je Buš posejao u Iraku, a naročito ozlojeđenog nesigurnošću sa kojim se ovaj suprotstavljao sve težoj i za ekonomiju te zemlje i sveta potencijalno opasnijoj finansijskoj krizi, zaoštravajući je.

Događaji su se odvijali istovremeno sa opštim izborima u Paragvaju i referendumom u Ekvadoru, od kojih oba imaju veliki značaj; regionalnim izborima u Nikaragvi, a posebno u Venecueli, koji su činili sliku rastućeg nepoštovanja hegemonizma imperije koja guši. Poklapajući se sa tim događajima u Vašingtonu i Limi su održani sastanci članica G-20 i G-21. Predsednici Rusije u Kine, dva nezaobilazna bedema svetske scene, bili su prisutni na oba sastanka, zajedno sa liderima desetina država učesnica sa pet kontinenta, a sa mnogima od njih su razmenili mišljenja.

Po povratku iz Perua, posle posete Brazilu, Medvedev je otputovao u Venecuelu, što se podudarilo sa sastankom ALBE u Karakasu, sa čijim predstavnicima na visokom nivou se sastao na zadovoljstvo svih.

Istovremeno je jedan ruski pomorski odred pristizao u tu bratsku zemlju. U takvim aktivnostima nije teško razumeti značaj prisustva slavnog gosta sa kojim sam se sastao danas u petak pre podne.

Za mene je bilo od izuzetnog interesa da saznam njegove utiske u vezi pomenutih događaja.

Sastanak je ovaj put trajao samo sat i 15 minuta. Stigao je u pratnji Rikarda Kabrisasa, potpredsednika kubanske vlade odgovornog za pregovore Kube sa Rusijom, Kinom i Venecuelom, tri najvažnija stuba naše trgovinske razmene u ovom trenutku, koje moćna imperija nije mogla da blokira.

Nisam propustio da sa njim obuhvatim sve suštinske tačke, od naših pozicija u odnosu na SAD, gde ne spada ideja da prihvatimo politiku štapa i šargarepe, niti da se odreknemo povraćaja i poslednjeg kvadratnog metra teritorije Gvantanama koji je silom okupiran u našoj zemlji.

Ponovio sam mu našu strpljivu i miroljubivu politiku, ali ne zanemarujući ni u jednom trenutku našu odbrambenu sposobnost pred potencijalnim agresorom. Ni jedna zemlja ne bi bolje razumela tu politiku od Rusije, kojoj stalno preti isti protivnik mira.

Od istog, ili još većeg značaja bilo je iznošenje naših ideja o teškim hitnim problemima na krucijalnim poljima sa kojima se danas suočavaju narodi, u potrazi za multipolarnim svetom koji bi garantovao održivi mirni razvoj.

Dnevni red se činio opširnim, ipak smo obojica razmenili mišljenja o tim temama, jedan dobar dokaz da još uvek, uprkos složenosti, problemi sveta mogu da se obuhvate dok ne postanu nesavladivi.

Za mene je susret predstavljao veliki podsticaj. Stekao sam visoko mišljenje o intelektualnim sposobnostima Medvedeva, koje sam već bio pretpostavio kod njega. On je najmlađi među najznačajnijim šefovima država sveta, one koja istovremeno obuhvata najveću teritoriju.

Sa koliko emocija sam na sve strane slušao rusku himnu, pod čijim notama je herojski narod Rusije prolivao krv mnogo miliona ljudi i žena, bez čije žrtve se ne bi postigla pobeda nad nacizmom i fašizmom!

Fidel Kastro Rus
28. novembar 2008 g.

[fidelista]

GOVOR GENERALA VOJSKE RAULA KASTRA

Predsednika Državnog saveta i Saveta ministara na Ceremoniji otvaranja III Samita Kuba-CARICOM

Santijago de Kuba, 8. decembar 2008 g.

Uvaženi Baldvine Spenseru, Premijeru Antigve i Barbude, Izvršni predsedniče CARICOMa,

Uvaženi premijeri i predsednici bratskih zemalja članica CARICOMa,

Uvaženi Edvine Karingtone, generalni sekretaru CARICOMa,

Poštovani šefovi delegacija, ministri, predstavnici regionalnih organizacija i specijalni gosti,



Imam čast da vam poželim zvaničnu dobrodošlicu u herojskom gradu Santijagu de Kubi, paradigmi pobune našeg naroda.

U ime kubanske vlade i naroda zahvaljujemo karipskm zemljama na porukama solidarnosti i materijalnoj pomoći pruženoj Kubi radi suočavanja sa posledicama tri uragana koji su nas nedavno opustošili.

Ovim skupom ispunjavamo dogovor iz decembra 2002 g.sa samita u Havani, koji je obeležio 30. godišnjicu uspostavljanja diplomatskih odnosa Kube sa 4 zemlje Kariba koje su 1972 g. bile nezavisne.

Nastavljamo takođe i naš drugi sastanak sa Barbadosa, iz decembra 2005 g., na kome je drug Fidel Kastro izjavio: «na neoliberalnu i sebičnu globalizaciju, na međunarodni antidemokratski politički i ekonomski poredak treba da odgovorimo jedinstvom i globalizacijom solidarnosti i promocijom dijaloga, integracije i sopstvene saradnje.»

Danas sa zadovoljstvom vidimo koliko smo doprineli većoj razmeni i približavanju naših naroda; promociji jedne efikasnije saradnje između Kube i zajednice Kariba.

Sastali smo se u znaku nesigurne ekonomske realnosti. Ako smo u prethodnim prilikama konstatovali ogromne izazove pred našim narodima u njihovom pravednom naporu da postignu održivi razvoj, danas se susrećemo sa propašću neoliberalne politike koja je vladala međunarodnim finansijama, kreditnim odnosima, tokovima trgovine i kapitala, plaćanjima i naplatama i vrednošću deviza.

Čitav lanac funkcionisanja finansijskog aparata se slomio. Dovedena su u krizu pravila i instrumenti koje su centri ekonomske moći nametnuli malim državama, kao što su zemlje Kariba, dok još uvek prevladava rasipnost jedne aristokratije finansijskih špekulanata i nezasiti apetit multinacionalnih korporacija.

U ovoj krizi, čije domete i dubinu još uvek nije moguće predvideti, najranjiviji će platiti najveći trošak. U razvijenim zemljama će to biti najsiromašniji, a na svetkom nivou će države u razvoju povući najveći deo troškova. Na jedan ili drugi način, neodgovorna nesreća, koja je nastala špekulacijom, individualizmom i pohlepom, naneće štetu karipskim ekonomijama.

U takvim okolnostima, dobijaju veći značaj obaveze koje smo znali da izgradimo prethodnih godina, gde saradnja i solidarnost čine stubove naših odnosa.

Projekti koje smo pokrenuli, a u stanju smo da ih i dalje jačamo, ne funkcionišu na osnovu pravila neoliberalizma koja se danas ruše kao kule od karata. Ne prate komparativnu prednost ili maksimalizaciju dobiti. Promovišu razvij, pravdu, jednakost i dobrobit ljudskih bića.

To su razlozi koji nam dozvoljavaju da verujemo, čak i u sadašnjim okolnostima, u nastavak i jačanje tih veza, u mogućnosti daljeg razvoja i saradnje, osnovnog sastojaka karipske integracije. Sa svakim projektom, programom, razmenom kvalifikovanog osoblja, transferom tehnologije, obrazovanjem stručnjaka ili pruženim uslugama, činimo novi korak ka integrisanom regionu kome težimo.

Od kako smo se sastali na Barbadosu, na Kubi je diplomiralo 1.305 karipskih studenata u više od 33 univerzitetskih i tehničkih struka, od kojih je 567 iz medicine. Danas studira 2.927, od kojih se 1.478 obrazuju kao lekari.

Uprkos ekonomskim realnostima koje sam već pomenuo i dodatnim teškoćama proizašlim iz pustošenja uragana, Kuba će i dalje istrajati u tom važnom naporu. U 2009 g. našoj karipskoj braći nudimo 480 stipendija,uključujući 150 za studije medicine.

Naši programi medicinske pomoći i dalje će biti prioritet. Do sada je, više od 4 hiljade lekara i zdravstvenih tehničara pružalo usluge u zemljama Kariba. Danas u regionu radi njih 1.115, cifra koja će se povećati otvaranjem novih usluga.

Od jula 2005 g., zahvaljujući «Operaciji čudo», više od 56 hiljada ljudi iz 13 zemalja CARICOMa je poboljšalo, ili povratilo vid. U cilju garantovanja održivosti ovog programa, osim dva centra koja rade na Haitiju, potvrđujemo našu obavezu da zajedno sa karipskim vlastima uspemo da otvorimo 3 nova centra u Gvajani, Santa Lusiji i Jamajci, što će Karibe snabdeti širokom mrežom oftamoloških usluga sa dnevnim hirurškim kapacitetom od 215 pacijenata.

Poštovane kolege,

Sadašnji period ciklona je sa brutalnom rečitošću potvrdio imperativnu obavezu da se pripremimo. Da podignemo našu sposobnost predviđanja; usvajanje odgovarajućih mera za zaštitu stanovništva, privrede i prirodnog okruženja i oporavak od šteta u najkraćem mogućem roku.

Haiti je bio najsloženiji slučaj i njegovo stanovništvo je pretrpelo najveće pustošenje.

Sličnu hitnost imaju izazovi u sektori energije. Energetska kriza je u suštini rezultat neodrživog potrošačkog modela i rasipništva koje su uvele bogate zemlje.

Da bi se sa tim suočilo, prvi korak bi trebalo da bude najveća štednja u potrošnji nafte i istovremeno štednje obnovljivih i čistih izvora energije.

Ne verujemo da bi korišćenje hrane za proizvodnju goriva bilo rešenje u našem svetu gde više od 900 miliona ljudi pati od gladi.

Mi Kubanci smo ponosni na naše karipske korene i na naše odnose sa državama regiona. Uvek ćemo biti zahvalni na podršci i solidarnosti dobijenoj od njihovih naroda i vlada, a istovremeno se osećamo duboko obaveznima prema onima sa kojima delimo ove tople vode i dramatičnu antilsku istoriju.

Naše okruženje je, ipak, mnogo veće. Svi činimo deo velike geografske i društvene zajednice koja se prostire južno od Rio Brava, sa više od 500 miliona stanovnika, obilnim resursima i bogatom kulturom. Danas imamo priliku da napredujemo ka jednoj većoj integraciji čitavog tog prostranog regiona, čiji uspeh, pa čak i samo preživljavanje zavisi od okupljanja svih zemalja i naroda, bili oni mali ili veliki, bogati ili siromašni, ne odričući se zbog toga naših nacionalnih ili karipskih posebnosti.

Imamo mogućnost da aktivno učestvujemo u izgradnji jedne široke i raznovrsne regionalne šeme koja priznaje pravo na poseban i različit tretman koji zaslužuju manje ekonomije; koja počiva na solidarnosti i usmerava se ka uspostavljanju zajedničke odbrane ogromnog prirodnog i kulturnog latinoameričkog i karipskog nasleđa, da bi u njemu uživali njihovi stanovnici. Kuba se nudi da postojano radi u korist tog važnog cilja.

Ekselencije:

Vi dolazite u našu zemlju u jednom posebno složenom trenutku. Na genocidni uticaj ekonomske blokade, koju nam nameće vlada SAD, nadovezuju se neizbežne posledice svetske ekonomske krize i razorne posledice tri uragana koji su nas opustošili u periodu od jedva dva meseca. Ipak, naš narod se nije slomio pred nepogodama, niti odrekao svojih obaveza prema bratskim zemljama.

Proglašavajući otvorenim ovaj Treći samit Kube i država Zajednice Kariba, prenosim vam bratski pozdrav dobrodošlice u ime svih Kubanaca, posebno stanovnika Santijaga i ostalih Orijentalaca, koji vas, sa poslovičnom gostoljubivošću i ljubaznošću, primaju na ovoj neukrotivoj zemlji, najkaripskijoj na ostrvu, a posebno druga Fidela, odlučnog pokretača unije naših naroda.

Hvala lepo.

[fidelista]

OGROMNA I NEZASLUŽENA ČAST

Može da se nastavi debata karipskih lidera, zastupljenih na najvišem nivou na sastanku koji je održan u Santijagu de Kubi, glavnom gradu stare pokrajine Orijente i kolevci Revolucije. Kroz nekoliko dana će se obeležiti 50. godišnjica te pobede, 1. januara 1959 g.

Počasni orden Zajednice karipskih država je jedna ogromna i nezaslužena čast na kojoj beskrajno zahvaljujem.

Svaki od lidera je izneo svoje ideje sa brilijantnim razlozima. Moglo se kod njih zapaziti poznavanje istorijskih, ekonomskih i političkih tema, iskrenost i hrabrost.

Skromno primam plemenitu ideju odlikovanja i čuvaću je u glavi zajedno sa Martijevom mišlju da će «Slobodni Antili spasiti nezavisnost naše Amerike.»

Fidel Kastro Rus
9. decembar 2008 g.

[fidelista]

PLOVITI PROTIV PLIME

Posle Obaminog govora 23. maja ove godine popodne pred Nacionalnom kubansko-američkom fondacijom, koju je stvorio Ronald Regan, napisao sam jedno razmišljanje pod naslovom «Cinična politika imperije», sa datumom 25. tog meseca.

U njemu sam doslovno citirao njegove reči pred aneksionistima iz Majamija: «zajedno ćemo potražiti slobodu za Kubu; to je moja reč; to je moja obaveza... Došao je čas da američki novac učini da kubanski narod bude manje zavistan od Kastrovog režima. Zadržaću embargo.»

Pošto sam uključio razna rasuđivanja i ni malo etičke primere o opštem ponašanje predsednika SAD koji su prethodili onome koji je bio izabran na taj položaj na izborima 4. novembra, napisao sam doslovno:

«Primoran sam na razna delikatna pitanja:

«1. Da li je u redu da predsednik SAD naredi ubistvo bilo koje osobe na svetu, pod bilo kakvim izgovorom?

«2. Da li je etički da predsednik SAD naredi mučenje drugih ljudskih bića?

«3. Da li je državni terorizam instrument koji treba da koristi jedna tako moćna zemlja kao što su SAD da bi postojao mir na planeti?

«4. Da li je dobar i častan Zakon o prilagođavanju koji se primenjuje kao kazna na samo jednu zemlju, Kubu, da bi je destabilizovao, iako košta života nevine dece i majki? Ako je dobar, zašto se automatsko pravo boravka ne primenjuje na Haićane, Dominikance i ostale karipske zemlje, kao i na Meksikance, Centroamerikance i Južnoamerikance, koji ginu kao muve na zidu na meksičkoj granici, ili u vodama Atlantika i Pacifika?

«5. Da li SAD mogu da se ne obaziru na imigrante koji gaje povrće, voće, badem i druge delikatese za Amerikance? Ko bi čistio ulice, pružao usluge u domaćinstvu i obavljao najgore i najmanje plaćene poslove?

«6. Da li su pravedne racije onih bez dokumenata koje pogađaju čak i decu rođenu u SAD?

«7. Da li je moralna i opravdana krađa mozgova i stalno izvlačenje najboljih naučnih i intelektualnih umova iz siromašnih zemalja?

«8. Vi tvrdite da je vaša zemlja odavno upozorila evropske sile da ne bi dozvolila intervencije u hemisferi, a istovremeno ponavljate zahtev za tim pravom, tražeći ujedno pravo da interveniše u bilo kom delu sveta uz podršku stotina vojnih baza, pomorskih, vazdušnih i svemirskih snaga raspoređenih na planeti. Pitam vas: da li je to način na koji SAD izražavaju svoje poštovanje slobode, demokratije i ljudskih prava?

«9. Da li je pravedno iznenada i preventivno napasti 60 ili više mračnih uglova sveta, kako ih naziva Buš, pod bilo kakvim izgovorom?

«10. Da li je časno i pametno uložiti bilijarde dolara u vojno-industrijski kompleks radi proizvodnje oružja koje može više puta da uništi život na zemlji»?

Mogao sam da uključim još pitanja.

Uprkos jetkih pitanja, bio sam i dalje ljubazan prema afro-američkom kandidatu, u kome sam video mnogo više sposobnosti i vladanja umetnošću politike nego kod protivničkih kandidata, ne samo u suprotnoj partiji, nego i u okrilju njegove.

Prošle nedelje je novo izabrani predsednik SAD, Barak Obama, najavio svoj program ekonomskog oporavka.

U ponedeljak, 1. decembra, prikazao je onaj za Nacionalnu bezbednost i ujedno za spoljnu politiku:

«Bajden i ja imamo zadovoljstvo da najavimo naš tim za nacionalnu bezbednost... Stari sukobi nisu rešeni i nove sile, koje se potvrđuju, vrše veći pritisak na međunarodni sistem. Širenje nuklearnog oružja predstavlja opasnost da najsmrtonosnija tehnologija sveta dospe u opasne ruke. Naša zavisnost od strane nafte jača autoritativne vlade i dovodi u opasnost našu planetu.»

«... naša ekonomska moć mora biti u stanju da održi našu vojnu snagu, naš diplomatski uticaj i naše globalno vođstvo.»

«Obnovićemo stare saveze i iskovati nova i trajna povezivanja... vrednosti SAD su ono najveće što ova zemlja može da izveze svetu.»

«... tim koji smo danas ovde okupili je posebno pripremljen da čini upravo to.»

«... ljudi i žene predstavljaju sve one elemente moći SAD... Oni su služili kao vojnici i kao diplomate... dele moj pragmatizam o upotrebi moći i moje ciljeve u vezi uloge SAD kao svetskog lidera.»

«Poznajem Hilari Klinton», kaže.

Sa svoje strane, ne zaboravljam da je bila suparnik izabranom predsedniku, Baraku Obami, i supruga predsednika Klintona koji je odobrio ekstrateritorjalne zakone Toričelijev i Helms-Bartonov, protiv Kube. Tokom borbe za naimenovanje, ona se obavezala prema tim zakonima i ekonomskoj blokadi. Ne žalim se, samo konstatujem.

« Ponosan sam da će ona biti naš novi Državni sekretar», nastavlja Obama. «... uživaće poštovanje u svom prestonicama i očigledno će biti sposobna da učini napredak u našim interesima u čitavom svetu. Imenovanje Hilari je znak prijateljima i neprijateljima o ozbiljnosti mog obećanja...»

«U trenucima u kojima se suočavamo sa tranzicijom bez presedana usred dva rata, molio sam Roberta Gejtsa da i dalje bude Sekretar za odbranu.

«Našem sekretaru Gejtsu i našoj vojsci ću dati novu misiju čim stupim na dužnost: odgovornost da okončaju rat u Iraku putem uspešne tranzicije prema iračkoj kontroli.»

Privlači mi pažnju da je Gejts republikanac, a ne demokrata; jedina osoba koja je bila na dužnosti Sekretara za odbranu i direktora CIA, koja je bila na oba položaja pod vladinim rukovodstvom jedne i druge partije. Gejts, koji zna da se populariše, izjavio je da se prvo uverio da ga je izabrani predsednik izabrao za svo vreme koliko bude bilo potrebno.

Dok je Kondoliza Rajs putovala sa Bušovim instrukcijama u Indiju i Pakistan da bi posredovala u napetim odnosima između dve zemlje, Ministar odbrane Brazila je pre dva dana odobrio jednom brazilskom preduzeću da proizvodi rakete MAR-1, ali umesto jedne kao do sada, pet mesečno, da bi Pakistanu prodao 100 raketa u vrednosti od oko 85 miliona evra.

«Te rakete su spojene za avione i projektovane da lokalizuju radare na zemlji. Rade kao neka vrsta vrlo efikasnih osmatrača prostora i površine - tvrdi doslovno Ministar u svojoj izjavi za javnost.

Obama, sa svoje strane, nepokolebljivo nastavlja u svojoj izjavi od ponedeljka: «Da bismo išli napred, nastavićemo sa potrebnim investicijama za jačanje naše vojske i povećanje naših kopnenih snaga, sa ciljem da pobedimo pretnje XXI veka.»

O Dženet Napolitano je rekao: «Donosi iskustvo i izvršnu sposobnost koja nam je potrebna u Sekretarijatu za unutrašnju bezbednost...»

«Dženet preuzima tu ključnu ulogu pošto je naučila lekcije poslednjih godina, neke od njih bolne, od 11. septembra do Katrine... Ona shvata, kao i svi,opasnost od nesigurne granice i biće lider sposoban da reformiše Odelenje koje nekontrolisano raste, ne zanemarujući zaštitu naše otadžbine.»

Klinton je 1993 g., tu poznatu ličnost imenovao za Tužioca distrikta Arizone, povisivši joj 1998 g., rang do Generalnog državnog tužioca. Demokratska stranka ju je 2002 g. nominovala, a kasnije je i izabrana za Guvernera te pogranične države koja čini najprometniji put ulaska onih bez dokumenata. Ponovno je izabrana za Guvernera 2006 g.

O Suzan Elizabet Rajs je rekao: «Suzan zna da globalni izazovi sa kojima se suočavamo zahtevaju globalne institucije koje funkcionišu... potrebne su nam efikasnije Ujedinjene Nacije - tvrdi prezrivo – «kao organ kolektivnog delovanja protiv terorizma i njegovog širenja, klimatskih promena i genocida, siromaštva i bolesti».

O Džejmsu Džonsu, savetniku za nacionalnu bezbednost je izjavio: «ubeđen sam da je general Džejms Džons posebno dobro pripremljen da bude vešt i energičan savetnik za nacionalnu bezbednost. Džonsove generacije su služile na bojnom polju, od plaža Tarave u Drugom svetskom ratu, do Fokstrot Riža u Vijetnamu. Džimova srebrna medalja je deo ponosa tog legata... Bio je komandant jednog voda u borbi, Vrhovni komandant savezničkih snaga u vreme rata», (odnosi se na NATO i Rat u Zalivu) i «radio za mir na Srednjem istoku.»

«Džim je skoncentrisan na današnje i buduće pretnje, jer razume vezu između energije i nacionalne bezbednosti i radio je u prvoj liniji globalne nestabilnosti od Kosova do severa Iraka i Avganistana.

«On će me savetovati o efikasnom načinu korišćenja svih elemenata američke moći radi poraza nekonvencionalnih pretnji i promocije naših vrednosti.

«Verujem da je to tim koji nam je potreban za novi početak u Nacionalnoj bezbednosti SAD.»

Sa Obamom se može razgovarati gde bude želeo jer nismo propovednici nasilja i rata. Treba ga podsetiti da teorija šargarepe i štapa neće vredeti u našoj zemlji.

Nijedna rečenica iz njegovog poslednjeg govora nema elemente za odgovor na pitanja koja sam postavio 25. maja ove godine, pre samo 6 meseci.

Neću sada reći da je Obama manje inteligentan; naprotiv, pokazuje sposobnosti koje su mi dozvolile da vidim i uporedim njegov kapacitet sa prosečnim protivnikom, Džonom Mekejnom, čije je «podvige», iz čiste tradicije, američko društvo bilo na ivici da nagradi. Bez ekonomske krize, bez televizije i bez Interneta, Obama ne bi dobio izbore pobedivši svemoćni rasizam. Isto kao i bez studija, prvo na Kolumbija univerzitetu, gde je diplomirao političke nauke, a zatim na Harvardu, gde je dobio diplomu iz prava, što mu je omogućilo da postane čovek iz umereno bogate klase sa samo nekoliko miliona dolara. Nije bio baš Abraham Linkoln, niti ovo doba odgovara onome, jer se danas radi o potrošačkom društvu gde se izgubila navika štednje, a ona potrošačka se umnogostručila.

Neko je morao da da smiren i staložen odgovor koji danas treba da plovi protiv moćne plime iluzija koju je u međunarodnom javnom mnjenju probudio Obama.

Samo mi još nedostaje da analiziram poslednje vesti. Svi donose nove vesti koje niču na sve strane. Računam da će samo SAD u ovoj ekonomskoj krizi potrošiti više od 6 bilijardi u papirnom novcu, što mogu da vrednuju samo ostali narodi sveta znojem, glađu, patnjom i krvlju.

Naši principi su oni iz Baragve. Imperija treba da zna da naša Otadžbina može biti pretvorena u prah, ali o suverenim pravima kubanskog naroda nema pregovora.

Fidel Kastro Rus
4.12.2008

[fidelista]

IZDANJE “RAZMIŠLJANJA VRHOVNOG KOMANDANTA” U SRBIJI

U znak pozdrava 50. godišnjici Pobede kubanske revolucije, kao počast Vrhovnom komandantu Fidelu Kastru Rusu, istorijskom vođi koji je vodio kubanski narod u skoro 60. godina borbi, otpora i pobeda, u Srbiji je puštena u prodaju knjiga pod naslovom “Razmišljanja Vrhovnog komandanta” na srpskom jeziku. Izdavačka kuća “Pečat”, u saradnji sa Ambasadom Kube u Beogradu i Biroom za publikacije Državnog saveta Kube, stavila je na raspolaganje srpskim čitaocima jedan važan i aktuelan instrument za bolje tumačenje glavnih tema koje okupiraju i brinu čovečanstvo.

Lepo ukoričen tom od 271 strane, po hronološkom redu predstavlja razmišljanja koja je kubanski lider objavio od 31. jula 2006 g. do 21. januara 2008 g. Da bi se čitaocima ponudila što bolja informacija, u aneksu je dodata opširna i dobro dokumentovana biografija druga Fidela, a između razmišljanja je ubačena zbirka reprezentativnih fotografija značajnih trenutaka u političkom životu kubanskog lidera. Predgovor je potpisao Pedro Alvares Tabio, šef Biroa za publikacije Državnog saveta Kube.

Knjiga koja se predstavlja čitaocima na srpskom jeziku je prva u serijo koja će se objavljivati jednom godišnje i gde će se obuhvatati razmišljanja koje drug Fidel bude sukcesivno objavljivao.

NEOPRAVDANO UNIŠTAVANJA ŽIVOTNE SREDINE

Da li kapitalističko društvo može to da izbegne? Vesti koje stižu o toj temi nisu ohrabrujuće. U Poznanju se analizira projekat koji će u decembru naredne godine biti podnet u Kopenhagenu, gde će se diskutovati i usvojiti Sporazum koji će zameniti onaj iz Kjota.

Komisijom koja predsedava njegovom izradom rukovodi Al Gor, bivši predsednički kandidat SAD koga je Buš na prevaru porazio na izborima 2001 g. Ono koji ga prave polažu sve nade u Baraka Obamu, kao da on može da promeni tok istorije.

Primer koji to ilustruje dolazi iz Kanade.

Jedan članak BBC Sveta pod naslovom: «Bitumenska groznica u Kanadi», ukazuje da «zona koja se u ovom trenutku eksploatiše ima 420 km2, ali da je vlada Alberte ustupila naftnim kompanijama skoro 65.000 km2. Područje rezervi koje se mogu eksploatisati ima 140.000 km2, manje više veličine države Floride.

«Iz vazduha se vidi kako su rudnici promenili šumu u mesečev pejzaž sa kraterima i jezerima sa velikim stubovima dima,koji stvaraju ogromne oblake u atmosferi. Sve se to dešava u udaljenom regionu Alberte.»

U drugom delu članak pominje: «... glavni akteri u ovom trenutku su 'Suncor', 'Syncrude' i jedan konzorcijum predvođen 'Shellom', ali ima sve više stranih investitora zainteresovanih da uđu u posao.»

«...nedavanje odgovora od strane vlade znači da nije dovoljno učinjeno da se spreče posledice po okolinu.»

«...Savet za rak Alberte predvideo je objavljivanje izveštaja o toj temi početkom ove godine; 500 pataka koje su došle do jedne bare za ispiranje u 'Syncrudu' je uginulo... Vlada je započela ispitivanje. Bilo kakav da bude rezultat tog ispitivanja izgleda da će protivljenje eksploataciji bituminoznog peska i dalje rasti.»

«El Pais», španski dnevnik, saopštava da «...procene organizacija koje zavise od OCDEa (Organizacije za saradnju i ekonomski razvoj) imaju za polaznu tačku predviđanja MMFa, koja idu ka postepenom oporavku globalne ekonomije počevši od drugog polugođa 2009 g, kada će svetska proizvodnja nafte dostići 86,3 miliona barela dnevno.»

Isti španski organ štampe objavljuje da «direktor Odelenja za klimatske promene Kine želi da potvrdi da će Peking samo ograničiti svoje emisije u zamenu za mnogo investicija i patenata čiste tehnologije. Njegov potpis je neophodan da bi 187 zemalja okupljenih u poljskom gradu napredovalo u protokolu koji će zameniti onaj iz 1997 g. Obama kasni 20 godina u borbi protiv klimatskih promena.»

Druga vest agencije «NOTIMEX» od 13. decembra iznosi da je «...kolosalna prevara u Vol Stritu koji je izvršio bivši šef preduzeća «Nasdaq», Bernard L. Medof, proizvodi milionske gubitke u Španiji», kako je danas istakao list» Expansion» specijalizovan za ekonomska pitanja.

«...Jedan od najvećih skandala u Vol Stritu ovog petka je bio otkriven posle hapšenja bivšeg šefa preduzeća 'Nesdaq', Bernarda L. Medofa, zbog učešća u prevari, sa jednim investicionim fondom, koja može da dostigne 50 milijardi dolara - nastavlja vest.«

«... Medof, bivši predsednik osnivač «Nasdaq Stock Marketa», uhapšen je u četvrtak uveče pošto je njegov sin prijavio federalnim vlastima da mu je otac sprovodio ono što je ocenio kao 'ogromnu piramidalnu prevaru'.»

«... Po toj šemi, samo prvi investitori bi dobili dividende iz svojih investicija, ostavljajući ostale u gubicima, koji, bi prema Federalnom javnom tužilaštvu u Njujorku, mogli da dostignu pomenutu cifru.»

Druga vest agencije Rojters, istog dana, navodi: «... izabrani predsednik SAD, Barak Obama, razmatra plan za reaktiviranje ekonomije u zemlji koji bi mogao da ima mnogo veću vrednost od prethodnih procena...,rekao je u subotu 'Vol Strit Džurnal'.

«... Obamini savetnici, koji su do pre dve nedelje analizirali paket od 500 milijardi dolara, sada razmatraju 600 milijardi (godišnje) tokom 2 godine što je 'procena na veoma niskom nivou' u odnosu na ono što je potrebno,obavestio je dnevnik.

«... Fiskalni iznos plana bi bio bilijarda dolara tokom tog perioda, imajući u vidu propadanje ekonomije.

«... Članovi Obaminog tima izbegli su da pomenu novinske članke koji špekulišu o iznosu eventualnog paketa koji će demokrata lansirati kada 20. januara preuzme predsedništvo SAD.»

Slika je još gora kada vesti stignu preko teleksa obaveštavajući o svim vrstama problema koji idu od bankrotstva auto industrije proisteklog iz finansijske krize, do prirodnih katastrofa, preko rastućih troškova hrane, gladi, rata i mnogih drugih događaja.

Problem je da na našoj planeti više nema prostora za naseljavanje koji bi se razdelio. Poslednja je bila Australija, koje se Velika Britanija domogla 19. januara 1788 g.

Životna sredina je već davno izložena opasnosti. Da li naša vrsta može da savlada tu barijeru?

Fidel Kastro Rus
15. decembar 2008 g.

[fidelista]

Izdavačka kuća IPS u Beogradu prvi put je objavila na srpskom jeziku tekst nazvan Gerilsko ratovanje – "priručnik za dizanje i vođenje revolucije", koji je napisao Ernesto Če Gevara, koristeći se ličnim iskustvom stečenim na Kubi. Srpsko izdanje jeste prevod knjige Guerrilla Warfare, koju je objavio "Ocean Press", 2006, u saradnji s Centrom studija Če Gevare. To je, prema urednikovim rečima, konačna verzija, iako nezavršena – kako ju je označio sam Če Gevara, nadajući se da će mu tekst ispraviti saborac Kamil Sijenfuegos. Tekst koji je Če Gevara napisao 1961. i odmah štampao trebalo je da "dotera" po nalogu Fidela Kastra, ali to nije uradio zbog odlaska na "nove gerilske frontove".

Če Gevara rođen je 1928. u Buenos Ajresu (Argentina) i više puta je prošao Latinsku Ameriku. Godine 1956, kao lekar gerilske grupe okupljene oko Fidela Kastra, obreo se na Kubi, gde je odigrao jednu od ključnih uloga u gerilskom ratu, koji se završio pobedom revolucionara 1959. godine. Če Gevara je 1965. napustio Kubu da bi se pridružio revoluciji u Kongu, a 1966. godine stigao je u Boliviju da pokrene revolucionarni pokret, koji je propao. Najpre su ga zarobili, u oktobru 1967. godine, a potom ubili protivnici pobunjenika koje su obučavali Amerikanci. Če Gevarini posmrtni ostaci nađeni su 1997. godine i preneti na Kubu.

Knjiga Gerilsko ratovanje, kako je napisao Hari Pombo Viljegas, urednik najnovijeg izdanja, "teoretski je okvir za one koji žele da usvoje onaj vid gerilske borbe što ga je zastupao Če na osnovu iskustva stečenog tokom ratovanja na Kubi". Kao najbolju preporuku za taj "priručnik za dizanje i vođenje revolucije", kako beleži Tanjug, Viljegas je naveo podatak da su američki vojni analitičari odmah prepoznali njegovu vrednost i uključili ga kao obavezno štivo za jedinice koje se pripremaju da se bore s gerilcima. Viljegas je bio Če Gevarin pratilac i saborac u Africi i Boliviji i jedan od retkih koji su preživeli nesrećnu bolivijsku "kampanju". Inače, u tekst su prvi put uključene ispravke i predlozi koje je autor zabeležio na marginama prvog izdanja, ali ih nikad nije realizovao.

Knjiga ima 100 strana i podeljena je u četiri poglavlja – prvo se tiče opštih principa gerilskog ratovanja, u drugom i trećem autor piše o gerilskoj grupi odnosno organizaciji gerilskog fronta, dok četvrto poglavlje čine dodaci. U prvom poglavlju, opšti principi obuhvataju osnove gerilskog ratovanja, gerilsku strategiju, ratovanje na povoljnom i nepovoljnom terenu, kao i urbano ratovanje. U drugom poglavlju reč je o gerilskom borcu kao reformatoru i ratniku, zatim sledi organizacija gerilske grupe i njeno ratovanje, odnosno pregled početka, razvoja i kraja gerilskog rata. U trećem poglavlju, autor se bavi logistikom gerilskog fronta – od nabavki, preko civilne organizacije, uloge žena, organizacije zdravstva, sabotaža, organizovanja ratne industrije, pa do propagande, obaveštavanja, organizovanje obuke i indoktrinacije, kao i organizacije armije revolucionarnog pokreta.

U poslednjem poglavlju, koji je smatrao otvorenim za dalje dopune, on se bavi pitanjima tajne organizacije gerilske grupe i metodama očuvanja vlasti, a na kraju analizira situaciju na Kubi u času kad je pisao priručnik. Zanimljiv podatak dobijen je od srpskog izdavača, a to je da se knjiga veoma dobro prodaje "iako o njoj uopšte nije pisano u srpskim medijima". Tako je već decenijama u celome svetu, "jer je Če Gevarino viđenje revolucionarne borbe podjednako zanimljivo i onima što mu se dive i vole ga, ali i onima koji i dalje strahuju od nicanja semena koje je posejao Če Gevara, sanjajući o svetskoj revoluciji".

[fidelista]

IZDANJE “RAZMIŠLJANJA VRHOVNOG KOMANDANTA” U SRBIJI

U znak pozdrava 50. godišnjici Pobede kubanske revolucije, kao počast Vrhovnom komandantu Fidelu Kastru Rusu, istorijskom vođi koji je vodio kubanski narod u skoro 60. godina borbi, otpora i pobeda, u Srbiji je puštena u prodaju knjiga pod naslovom “Razmišljanja Vrhovnog komandanta” na srpskom jeziku. Izdavačka kuća “Pečat”, u saradnji sa Ambasadom Kube u Beogradu i Biroom za publikacije Državnog saveta Kube, stavila je na raspolaganje srpskim čitaocima jedan važan i aktuelan instrument za bolje tumačenje glavnih tema koje okupiraju i brinu čovečanstvo.

Lepo ukoričen tom od 271 strane, po hronološkom redu predstavlja razmišljanja koja je kubanski lider objavio od 31. jula 2006 g. do 21. januara 2008 g. Da bi se čitaocima ponudila što bolja informacija, u aneksu je dodata opširna i dobro dokumentovana biografija druga Fidela, a između razmišljanja je ubačena zbirka reprezentativnih fotografija značajnih trenutaka u političkom životu kubanskog lidera. Predgovor je potpisao Pedro Alvares Tabio, šef Biroa za publikacije Državnog saveta Kube.

Knjiga koja se predstavlja čitaocima na srpskom jeziku je prva u serijo koja će se objavljivati jednom godišnje i gde će se obuhvatati razmišljanja koje drug Fidel bude sukcesivno objavljivao.

[fidelista]

Susret sa Kristinom Fernandes de Kirhner

Razgovor je trajao 40 minuta. Razmena ideja je bila intenzivna i zanimljiva kao što sam i očekivao. To je osoba sa dubokim ubeđenjima. Nije bilo rasprave.

Kada je govorila u Velikoj sali Univerziteta u Havani brzo je odgovarala na pitanja studenata pokazujući talenat i sposobnost za odgovore.

U Latinoameričkoj školi medicine susret je bio emotivan; pesme studenata seljaka, poreklom Gvaranija, uz muziku i tipične instrumente te nacije, dali su poseban ton svečanosti. Poklonili su joj jedan lekarski mantil, stavila ga je preko odela, narandžastog žaketa i pantalona.

Iz škole je došla na razgovor sa mnom.

Govoreći o SAD, ukazao sam joj na istorijski značaj za Kubu da je juče u 12 sati prošlo 10 predsednika tokom 50 godina, za koje vreme, uprkos ogromne moći te zemlje, nisu mogli da unište kubansku revoluciju.

Izrazio sam da lično nisam imao nikakve sumnje u poštenje sa kojim je Obama, jedanaesti predsednik od 1. januara 1959 g., izneo svoje ideje, ali da je uprkos njegovih plemenitih namera ostalo mnogo pitanja na koja treba odgovoriti. Radi primera sam se zapitao: kako može jedan izuzetno rasipnički i potrošački sistem da sačuva životnu sredinu.

Mnoga druga pitanja domaće i međunarodne politike Kube i Argentine su bila obuhvaćena.

Sposobnost Argentine da proizvodi hranu i industrijske proizvode po naprednoj tehnologiji su odlučujući faktori za razvoj. Pomenula je i sposobnost informatičkog inžinjeringa da prodaje na svetskom tržištu, u zemljama kao što je Indija, koja je od velikog interesa za nju, a koja je, s druge strane, veoma jaka u pravljenju programa.

Kristina voli da se posveti poslu i da mu pruži svo svoje vreme. Ipak je u stanju da brani svoja prava kada putuje u drugu zemlju, da nametne jedan broj sati za vežbe i prilagođavanje, što svi poštuju.

Fidel Kastro Rus
21. januar 2009 g.

Napomena:
Kristina Fernandes de Kirhner je presednik-ca Argentine

[fidelista]

JEDANAESTI PREDSEDNIK SJEDINJENIH DRŽAVA

Prošlog utorka, 20. januara, Barak Obama, kao jedanaesti predsednik SAD, od pobede kubanske Revolucije 1959 g., preuzeo je vođstvo imperije.

Niko ne bi mogao da sumnja u iskrenost njegovih reči kada tvrdi da će pretvoriti svoju zemlju u uzor slobode, poštovanja ljudskih prava u svetu i nezavisnosti drugih naroda, a da to naravno ne uvredi nikoga, izuzev mizantropa u bilo kom kutu planete. Već je zgodno potvrdio da će odmah ukinuti zatvor i torture u nelegalnoj bazi u Gvantanamu, što je počelo da stvara sumnje kod onih koji poštuju kult terora kao neodvojivog instrumenta spoljne politike svoje zemlje.

Inteligentno i plemenito lice prvog crnog predsednika SAD od osnivanje nezavisne republike, pre više od dva i jedne trećine veka, se samo transformisalo inspirisano Abrahamom Linkolnom i Martinom Luterom Kingom, dok nije postalo živi simbol američkog sna.

Ipak, uprkos svih izdržanih testova, Obama nije prošao glavni od svih. Šta će uraditi uskoro kada ogromna vlast koju je uzeo u svoje ruke bude potpuno beskorisna za prevladavanje nerešivih antagonističkih kontradikcija sistema?

Smanjio sam razmišljanja kao što sam sebi predložio za ovu godinu, da se ne bih mešao i remetio drugove iz Partije i Države u stalnim odlukama koje treba da donesu pred objektivnim teškoćama proisteklim iz svetske ekonomske krize. Ja sam dobro, ali insistiram, niko od njih ne treba da se oseća obaveznim zbog mojih eventualnih razmišljanja, mog teškog stanja, ili moje smrti.

Pregledam govore i materijale koje sam sastavljao tokom pola veka.

Imao sam retku privilegiju da posmatram događaje tokom toliko vremena. Dobijam informacije i staloženo razmišljam o događajima. Očekujem da neću uživati u toj privilegiji kroz 4 godine, kada se završi prvi predsednički mandat Obame.

Fidel Kastro Rus
22. januar 2009 g.

KONTRADIKCIJE IZMEĐU OBAMINE POLITIKE I ETIKE

Pre nekoliko dana sam ukazao na neke Obamine ideje koje pokazuju njegovu ulogu u okviru sistema koji je negacija svakog pravednog principa.

Ima onih koji negoduju ako se iznese bilo kakvo kritičko mišljenje o važnoj ličnosti, iako se to učini uljudno i sa uvažavanjem. To je uvek praćeno suptilnim ili manje suptilnim oštrim rečima onih koji poseduju medije koji će ih preneti i pretvoriti u komponente medijskog terora koji nameću narodima da bi održali neodrživo.

Bilo kakva moja kritika se bez izuzetka ocenjuje kao napad, optužba i drugim sličnim imenicama, koje odražavaju netaktičnost i neljubaznost prema ličnosti kojoj su upućene.

Prigodno je ovom prilikom postaviti neka pitanja na koja novi Predsednik SAD treba da odgovori, između mnogih koja se mogu postaviti.

Na primer sledeća:

«Da li se odriče ili ne prerogativa Predsednika SAD, koji su sa vrlo malo izuzetaka koristili na istoj dužnosti, kao pravo po sebi, ovlašćenje da narede ubistvo stranog političkog protivnika koji je obično uvek iz neke nerazvijene zemlje?

Možda ga je neko od njegovih raznih saradnika nekad obavestio o mutnim akcijama koje su predsednici, od Ajzenhauera i onih koji su ga nasledili, sprovodili 1960, 61, 62, 63, 64, 65, 66 i 67 godine protiv Kube, uključujući i plaćeničku invaziju na Hiron, kampanje terora, ubacivanje brojnog oružja i eksploziva na našu teritoriju i druge slične akcije?

Ne nastojim da krivim sadašnjeg Predsednika SAD, Baraka Obamu, za događaje koje su njegovi predsednički prethodnici sprovodili kada se on još nije ni rodio, ili je bio tek dete od 6 godina rođeno na Havajima, od oca Kenijca, muslimana i crnca i majke Amerikanke, belkinje i hrišćanke. To, naprotiv, u američkom društvu predstavlja izuzetnu zaslugu, za šta sam prvi da je priznam.

Da li predsednik Obama zna da je naše zemlja čitavim decenijama bila žrtva ubacivanja virusa i bakterija prenosilaca bolesti i epidemija koje su pogađale ljude, životinje i biljke, od kojih su neke, kao Hemoragična groznica, kasnije pretvorile u pošast koja je stajala života hiljade dece u Latinskoj Americi i epidemija koje su pogađale privredu naroda Kariba i ostatka kontinenta, kao kolateralne štete koje nisu mogle biti eliminisane.

Da li je znao da su u tim akcijama terora i ekonomske štete učestvovale razne politički podređene zemlje Latinske Amerike, danas posramljeni štetom koju su učinili?

Zašto se našem narodu nameće, jedinom u svetu, jedan remetilački zakon o kubanskom prilagođavanju koji proizvodi trgovinu ljudima i događaje koji su ljude, uglavnom žene i decu, stajali života?

Da li je pravedna primena ekonomske blokade prema našem narodu, koja je trajala skoro 50 godina?

Da li je ispravna samovolja da se od sveta zahteva ekstrateritorijalni karakter te ekonomske blokade koja može da proizvede samo glad i nestašice bilo kom narodu?

SAD ne mogu da zadovolje svoje vitalne potrebe bez izvlačenja ogromnih mineralnih resursa iz velikog broja zemalja koje su ograničene u njihovom izvozu, u mnogim slučajevima bez međuprocesa obrade, aktivnost koja uglavnom, odgovara interesima imperije, a kojima trguju velike multinacionalne kompanije sa jenkijevskim kapitalom.

Da li bi se ta zemlja odrekla takvih privilegija?

Da li je možda ta mera kompatibilna sa sistemom razvijenog kapitalizma?

Kada gospodin Obama obećava da će uložiti znatne sume za samosnabdevanje naftom, uprkos tom što njegova zemlja danas predstavlja najveće tržište na svetu, šta će učiniti oni čija sredstva uglavnom potiču od izvoza ove energije, mnogi od njih bez drugog značajnog izvora dohotka.

Kada se konkurencija i borba za tržišta i izvore zapošljavanja ponovo razvije posle svake krize, među onima koji najbolje i najefikasnije monopolišu tehnologije sa usavršenim sredstvima za proizvodnju, kakve mogućnosti ostaju nerazvijenim zemljama koje sanjanju da se industrijalizuju?

Koliko god budu bila efikasna nova vozila koja napravi automobilska industrija, da li će to možda biti postupci koje zahteva životna sredina da bi zaštitila Čovečanstvo od rastućeg narušavanja klime?

Da li će slepa filozofija tržišta moći da zameni ono što bi samo racionalnost mogla da promoviše?

Obama obećava da će odštampati ogromne količine novca u potrazi za tehnologijama koje će umnogostručiti proizvodnju energije, bez koje su moderna društva paralisana.

Među izvorima energije koje obećava da ubrzano razvije uključuje nuklearne centrale koje imaju još veliki broj protivnika, zbog velikih rizika od nezgoda sa razornim posledicama po život, atmosferu i ljudsku hranu. Potpuno je nemoguće garantovati da se neka od takvih nezgoda neće dogoditi.

Bez ikakve potrebe za ovim uzgrednim razaranjima, moderna industrija je svojim toksičnim isparenjima zagadila sva mora planete.

Da li je ispravno obećati usklađivanje tako kontradiktornih i antagonističkih interesa bez kršenja etike?

Da bi se zadovoljili sindikati koji su ga podržali u kampanji, Predstavnički dom SAD, kojim vladaju demokrate, izbacio je lozinku «kupuj američke proizvode», izuzetno protekcionističku, koja odbacuje osnovni princip Svetske trgovinske organizacije, jer sve države sveta, velike i male, zasnivaju svoje snove o razvoju na razmeni dobara i usluga, u čemu samo najveći i oni sa bogatom prirodom imaju privilegiju da prežive.

Republikanci u SAD, pogođeni nepoverenjem do koga ih je dovela glupava Bušova vlada, odlučno su pošli u susret zadovoljavanju Obame sa njegovim sindikalnim saveznicima. Tako se rasipa kredit koji su glasači dali novom Predsedniku SAD.

Kao stari političar i borac, ne činim nikakav greh iznoseći skromno ove ideje.

Mogla bi svakog dana da se postavljaju pitanje bez lakih odgovora u meri u kojoj se objavljuje na stotine vesti poreklom iz političke, naučne i tehnološke sfere koje stižu u bilo koju zemlju.

Fidel Kastro Rus
4. februar 2009 g.

BRZ ODGOVOR

Tek je prošlo nekoliko sati, a stigao je odgovor. Govorio je šef kabineta Bele kuće, Rahm Emanuel. Nije važno što je propustio da spomene moje skromno Razmišljanje. Ono što je važno je odgovor.

Rekao je novinarima da je što zanima predsednika Obamu kubansko-američka zajednica. Bio je to prvi put da je ta tema pomenuta posle preuzimanja vlasti. Među Kubancima koji su mogli da glasaju na osnovu svojih korena, učinili su to u razmeri 3 prema 1 za demokratskog kandidata, u državi Floridi. Skoro 12 miliona Kubanaca koji naseljavaju ostrvo ga ne zanimaju.

Kada su ga pitali koji je njegov kandidat na Kubi, čovek najbliži predsedniku nije hteo da produbljuje temu: “Verujem da što se manje govori o Kubi, to bolje.”

“Odobriće se putovanja Kubano-amerikanaca na Kubu i novčane doznake”.

Pravo na putovanje američkih građana, nije ni pomenuo.

Zakon o kubanskom prilagođavanju i blokada nisu zaslužili nikakav pomen.

Tako Obamina politika više pre nego kasnije gubi svoju nevinost.


Fidel Kastro Rus
5. februar 2009 g.

[fidelista]

RAHM EMANUEL

Kako čudno prezime! Čini se špansko, lako za izgovor, a nije. Nikada u životu nisam, među desetinama hiljada, upoznao, ili pročitao ime nekog učenika, ili sunarodnika, ko je nosio to ime.

Odakle potiče, pomislio sam. Na pamet mi je više puta padalo ime najslavnijeg nemačkog mislioca, Imanuela Kanta, koji je zajedno sa Aristotelom i Platonom činio trio filozofa koji su najviše uticali na ljudsku misao. Bez sumnje nisam bio daleko, kako sam kasnije saznao, od filozofije čoveka najbližeg aktuelnom predsedniku SAD, Baraku Obami.

Druga mogućnost me je nedavno odvela u razmišljanje o čudnom nazivu, knjiga Hermana Sanćesa, kubanskog ambasadora u Bolivarskoj Venecueli: «Transparentnost Emanuela», ovaj put bez I sa kojim počinje ime nemačkog filozofa.

Emanuel je ime deteta začetog i rođenog u gustoj gerilskoj prašumi gde je, 23. februara 2002 g., bila zarobljena njegova veoma hvale vredna majka, Klara Rohas Gonzales, kandidat za potpredsednika Kolumbije, zajedno sa Ingrid Betankurt koja je bila kandidat za predsednika te bratske zemlje na izborima koji su se održali iste te godine.

Ja sam sa velikim interesovanjem pročitao pomenutu knjigu Hermana Sanćesa, našeg ambasadora u Bolivarskoj Republici Venecueli, koji je imao privilegiju da 2008 g. učestvuje u oslobađanju Klare Rohas i Konsuele Gonzales, bivše poslanice Nacionalne skupštine, od strane FARKa, revolucionarne vojske Kolumbije, koja ih je prethodno zarobila.

Klara je ostala u rukama gerile solidarišući se sa Ingrid i pratila ju je u njenom teškom zatočeništvu tokom 6 godina.

Hermanova knjiga nosi naslov «Transparentnost Emanuela», skoro kao i ime nemačkog filozofa. Ne čudi me; razmišljajući o tome da je majka bila sjajan advokat i veoma učena, možda je zbog toga dala to ime detetu. Jednostavno me je podsetila na moje zatvorske godine uz izolaciju, do čega me je doveo, skoro uspešan pokušaj, da zauzmem drugu vojnu tvrđavu na Kubi, 26. jula 1953 g. i zarobim na hiljadu oružja sa izabranom grupom od 120 boraca spremnih da se bore protiv Batistine tiranije koju su SAD nametnule Kubi.

To naravno nije bio jedini cilj, niti jedina podsticajna ideja, ali je tačno da sam se posle pobede revolucije u našoj otadžbini, 1. januara 1959 g., još uvek sećao nekih aforizama nemačkog filozofa:

«Mudrac može da promeni mišljenje. Neuki nikada.»

«Ne tretiraj druge kao sredstvo da postigneš svoje ciljeve».

«Samo preko obrazovanja čovek može da postane čovek».

Ova velika ideja je bila jedna od glavnih proglasa od privih dana revolucionarne pobede, 1. januara 1959 g. Obama i njegov savetnik se nisu bili ni rodili, niti su čak bili začeti. Rahm Emanuel se rodio u Čikagu 29. novembra 1959 g., kao sin imigranata ruskog porekla. Majka mu je bila branilac građanskih prava, zove se Marta Smulevič. Tri puta je bila slana u zatvor zbog svojih aktivnosti.

Rahm Emanuel se 1991 g. upisao u izraelsku vojsku kao civilni dobrovoljac, prilikom prvog Zalivskog rata koji je započeo Buš otac, korišćenjem projektila sa uranijumom koji su bili uzrok teških bolesti kod samih američkih vojnika koji su učestvovali u ofanzivi protiv iračke Revolucionarne garde u povlačenju i kod nebrojeno mnogo civila.

Od tog rata narodi Bliskog i Srednjeg istoka troše basnoslovne cifre na naoružanje koje vojno industrijski kompleks SAD izbacuje na tržište.

Da rasisti sa ekstremne desnice uspeju da zadovolje svoju žeđ za etničkom superiornošću i ubiju Obamu, kao što su učinili sa Martinom Luterom Kingom, velikim liderom ljudskih prava, iako teorijski moguće, ne izgleda verovatno u sadašnjosti, zbog zaštite koja prati Predsednika posle njegovog izbora, svakog minuta danju i noću.

Omaba, Emanuel i svi sjajni političari i ekonomisti koji su okupili nisu dovoljni za rešavanje rastućih problema američkog kapitalističkog društva.

Kada bi Kant, Platon i Aristotel ustali iz mrtvih zajedno sa pokojnim sjajnim ekonomistom Džom Kenedijem Gelbrajtom, ne bi bili u stanju da reše sve češće i dublje antagonističke protivurečnosti, sistema. Bili bi srećni u vreme Abrahama Linkolna, koga toliko s razlogom ceni novi Predsednik, dobu koje je davno prošlo.

Svi ostali narodi će morati da plate kolosalno rasipanje i da pre svega garantuju, na sve zagađenijoj planeti, američka radna mesta i dobiti velikih multinacionalnih kompanija te zemlje.

Fidel Kastro Rus
8. februar 2009 g.

[fidelista]

MOJ SUSRET SA SELAJOM



Neki su pitali kako je prošao susret sa Selajom koji je Komandant pomenuo u jučerašnjem razmišljanju od srede, 4. marta.

Video sam ga. Nisam imao drugog izbora. Izmislio sam vreme.

Obavezan sam da kažem što više u malo reči, ili da ne kažem ništa, a to ne mogu uvek.

Upravo sam govorio, najkraće moguće, o Huanu Bošu, pohodu protiv Truhilja, dramatičnim epizodama čiji su protagonisti bili dominikanski revolucionari, žaleći se da prava istorija još nije napisana.

Danas rano sam primio drugo pismo novinarke Daili Sanćes Lemus, iz Informativnog sistema kubanske televizije, koja želi da napiše realnu priču o Hoseu Ramonu Mehiji del Kastilju, Pićirilu. Traži mi podatke koje je veliki majstor kubanskog novinarstva, Giljermo Kabrera Alvares, saznao od mene, u vezi toga ko je među revolucionarima bio jedan od najhrabrijih Dominikanaca u borbi protiv jenkijevskih invazionista.

Pisaću Daili da joj ispričam ono što znam o njemu.

Da ne bih suviše produžavao ovo razmišljanje odgovoriću telegrafski na ono što se pita o susretu sa predsednikom Hondurasa.

Vrlo je mlad. «Samo 4 godine u čitavom mom životu mogu da budem predsednik Hondurasa. Pripadam Liberalnoj partiji; moja zemlja je veoma konzervativna, počevši od same partije čiji sam član». Pišem njegove reči skoro doslovno, kako sam ih shvatio. Bilo kakva greška je isključivo moja odgovornost.

To lideru jedne zemlje ne ostavlja ni jednu sekundu u traženju efikasne države kakva je bilo kom društvu danas potrebna više nego ikad, zaključio sam.

Bez sumnje je dobar čovek, sa jakom dozom tradicije i iznenađujuće inteligencije. Njegov glas za govornicom grmi, a u ličnom razgovor je diskretan i u familijarnom tonu.

Njegova društvena klasa potiče od prvih Španaca koji su naselili srce stare civilizacije Maja. Kao i na svim ostalim osvojenim teritorijama sa svojim konjima i čeličnim mačevima su zaposeli zemlju.

Porodice su vekovima prenosile vlasništvo. Kada je došao čas za nezavisnost Iberoamerike, činili su oligarhije koje su bile gospodari novih nezavisnih zemalja.

Istorijski smer u Centralnoj Americi je bi određen tada nedavno rođenim jenkijevskim imperijalizmom koji je pokušao da se direktno domogne njenih teritorija.

Iz borbe za odbranu suverenitete su nikle izuzetne istorijske ličnosti.

Fransisko Morasan, legendarna centralnoamerička ličnost, bio je honduraškog porekla i popeo se do predsedništva država regiona. Vladao je 10 godina. Selaja ga definiše kao čoveka iz naroda koji nije mogao da studira na univerzitetu, ali je bio obdaren izuzetnom inteligencijom koja je simbolisala borbu njihovih naroda.

Među tim državama je bila i Kostarika. Tamo ga je, međutim, izdala najtrulija desnica koja je orkestrirala državni udar i ubila Morasona. Selaja je obećao da će mi poslati knjige koje ilustruju istoriju ovog jedinstvenog heroja Centralne Amerike.

Selaja, kao i ostali iz njegovog društvenog staleža, obrazovao se u verskim školama. Ako su meni, u veoma različitim uslovima, pripala braća iz «La Salje» i Jezuiti, njega su poslali u Red Salesianaca.

Kao potomka jedne porodice starog kova, vaspitali su ga u hrišćanskoj veri, koja predstavlja osnovu njegovih današnjih osećanja. Kao i Ugo Ćaves, pronašao je izvor inspiracije u idejama Hrista koje hrane njegov pojam pravde; ne mogu ga optužiti da je Marksista ili komunista.

Ipak, mi kaže: «Kada sam prvi put putovao na Kubu, tek je bio započeo moj period vlasti, tretirali su me kao najgoreg neprijatelja. Nisu mi opraštali što sam molio Kubu za oproštaj zato što je Honduras bio zemlja za obuku invazionista. Vlada SAD je smatrala da sam, zbog takvog ponašanja, trebao da budem, uništen.»

Za Selaju, «kapitalistički sistem je najodvratniji koncept pravde kome ljudsko biće može da pribegne.»

Pitao sam ga za površinu Hondurasa. «Oko 112 hiljada kvadratnih kilometara», odgovorio je. Kuba ima skoro isto, prokomentarisao sam.

Od toga, koliko ima borove šume, ponovo sam pitao? Izveo je računicu: «50 hiljada», rekao mi je. Koliko borova po hektaru? «Hiljadu borova». Koliko kubnih metara po boru? «Jedan i po, po konzervativnom proračunu». Znači proizvodite oko 1.500 m2 po hektaru. Koliko plaćate? «Oko dvesta pezosa». To znači da dobijate tek 300 miliona dolara godišnje. Nije dovoljno skoro ni da se pokriju troškovi. Zašto sirovine treba izvoziti neobrađene? Oni su početkom prošlog veka izvozili kuće u delovima, po visokim cenama. Moj otac je kupio jednu od njih u kojoj je živela naša porodica.

Selaja je čovek koji duboko preživljava zloupotrebe imperije.

«Mi smo proizvođači kafe. Prinos se povećava iz godine u godinu». Koliko te kafe industrijski prerađujete? «Ni 10%, odgovorio je». To je istinska zloupotreba, rekao sam mu! «Oni posle naplate prženu kafu desetine puta skuplje.»

U jednom trenutku razgovora mi je ispričao da su oni subvencionisali svoju poljoprivredu, a posle prodavali jeftinije žitarice, smanjujući prihod honduraških poljoprivrednika koji gube tržišta. Naveo je primer kukuruza koji su Maje koristile kao osnovni prehrambeni izvor. Danas čak ni seoski sektor ne bi mogao da živi od te kulture.

Kroz njegovu misao je mogla da se zapazi duboka averzija prema ekonomskom sistemu SAD.

Odjednom se sa ponosom seća kulture naroda Maja. Priča mi da su godine te kulture bile tačnije nego godine zapadnog hrišćanstva. «Današnji svet koristi decimalni sistem, Maje su imale duodecimalni. Dva puta tačniji.» Zaista sam prvi put životu čuo taj detalj. Prednost korišćenja dva plus nula umesto jedan plus nula. Sam sam sebi obećao da ću se bolje informisati o toj temi.

U tom trenutku Selaja je izneo svoj entuzijazam zato što Honduras ima jedno mesto kao što je Kopan gde se čuvaju najčistiji ostatci kulture Maja, njihovi kameni simboli, skulpture jedinstvene umetnosti. U tom trenutku je njemu prevladao mentalitet državnika, koji razmišlja u ekonomskim okvirima. «Već pola miliona turista svake godine posećuje Honduras. Mnogi Amerikanci dolaze zainteresovani za tu kulturu i autentičnost tih istorijskih relikvija.»

Odjednom, spušta glas i poverava mi: «loše je što Maje nisu poznavale metale, živeli su u kamenom dobu, zato su nas osvojili», tužno mi je rekao.

Nisam znao da je 19. jula 1980 g., dok sam govorio pred mnoštvom Nikaragvanaca i Centroamerikanaca, na trgu Sandina, jedan honduraški mladić od 17 godina i budući predsednik Hondurasa bio među njima.

Takav je čovek sa kojim sam se sastao.



Fidel Kastro Rus

5. mart 2009 g.

[fidelista]

Razmišljanja druga Fidela
KAKO BIH VOLEO DA SE VARAM

Uploaded with ImageShack.us

Kada se sutra, u petak, u listu «Granma» budu objavili ovi redovi, 26. jul, dan na koji se uvek sa ponosom sećamo slave da smo izdržali udarce imperije, ostaje udaljen, iako nedostaju samo 32 dana.
Oni koji određuju svaki korak najgoreg neprijatelja čovečanstva – imperijalizma SAD, mešavine sitnih materijalnih interesa, prezira i potcenjivanja ostalih ljudi koji naseljavaju planetu – su sa matematičkom preciznošću sve izračunali.
U razmišljanju od 16. juna sam napisao: «Između utakmice i utakmice na Mundijalu u fudbalu, paklene vesti polako klize, tako da se niko njima ne bavi.»
Čuveni sportski događaj je ušao u najuzbudljivije trenutke. Tokom 14 dana, timovi sastavljeni od najboljih fudbalera 32 zemlje su se takmičili da stignu do osmine finala: posle će jedno za drugim doći četvrt finale, polu finale i finalna utakmica.
Sportski fanatizam neumorno raste, zarobljavajući stotine miliona i možda milijarde ljudi na čitavoj planeti.
Treba se zapitati koliko njih je umesto toga saznalo da su od 20. juna američki bojni brodovi, uključujući i nosač aviona «Hari S., Truman» u pratnji jedne ili više nuklearnih podmornica i drugih bojnih brodova sa raketama i topovima moćnijim od onih sa starih oklopnjača korišćenih u poslednjem svetskom ratu od 1939 g do 1945 g, zaplovili ka iranskim obalama preko Sueckog kanala.
Zajedno sa jenkijevskim pomorskim snagama napreduju i izraelski bojni brodovi sa isto tako modernim naoružanjem da bi vršili inspekciju svih plovila koja vrše izvoz i uvoz trgovinskih proizvoda koji su potrebni da bi iranska privreda funkcionisala.
Još jedna oštrija rezolucija je usvojena dogovorom senata SAD.
Kasnije su, jednu treću, još oštriju, usvojile zemlje evropske zajednice. Sve se odigralo 20. juna, što je, prema vestima, dovelo do hitnog puta francuskog predsednika, Nikole Sarkozija, u Rusiju, radi sastanka sa šefom države te moćne zemlje, Dmitrijem Medvedevim, u nadi da će pregovarati sa Iranom i izbeći najgore.
Sada se radi o proračunu kada će se pomorske snage SAD i Izraela rasporediti naspram iranske obale i spojiti se tamo sa nosačima aviona i ostalim američkim bojnim brodovima koji čuvaju stražu u tom regionu.
Najgore je to što isto kao i SAD, Izrael, njihov žandarm na Srednjem Istoku, poseduje najmodernije avione za napad i usavršeno nuklearno oružje koje su mu isporučile SAD, što ga je pretvorilo u šestu nuklearnu silu planete po vatrenoj moći, među osam priznatih kao takve, uključujući Indiju i Pakistan.
Iranskog šaha je porazio Ajatolah Ruholah Homeini 1979 g. bez upotrebe oružja. SAD su kasnije nametnule rat toj naciji uz upotrebu hemijskog oružja, čije su komponente isporučile Iraku zajedno sa informacijama koje su tražile njegove borbene jedinice i iskoristile protiv Čuvara revolucije. Kuba to zna jer je tada bila, kako smo ranije objasnili, predsedavajući Pokreta nesvrstanih zemalja. Dobro poznajemo pustošenje koje je izazvalo među njegovim stanovništvom. Mohamed Ahmadinedžad, današnji šef države u Iranu, bio je komandant šeste armije Čuvara revolucije i šef korpusa Čuvara u zapadnim pokrajinama te zemlje, koje su podnele glavnu težinu tog rata.
Danas, 2010 g., kako SAD, tako i Izrael, posle 31. godine potcenjuju milion ljudi oružanih snaga Irana i njihovu sposobnost borbe na kopnu i snage u vazduhu i na moru Čuvara revolucije.
Tome se dodaje 20 miliona ljudi i žena od 12 do 60 godina, izabranih među 70 miliona ljudi koji nastanjuju tu zemlju i sistematski treniranih od strane različitih oružanih institucija.
Vlada SAD je izradila plan za sprovođenje jednog političkog pokreta koji bi, oslanjajući se na kapitalističku potrošnju, podelio Irance i porazio režim.
Takva nada je već naivna. Izgleda smešno misliti da bi sa američkim ratnim brodovima, spojenim sa izraelskim, probudili simpatije ijednog iranskog građanina.
Ja sam sa svoje strane na početku verovao, analizirajući sadašnju situaciju, da bi sukob započeo na Korejskom poluostrvu i tamo bi bio detonator drugog korejskog rata koji bi, sa svoje strane, odmah doveo do drugog rata koji bi SAD nametnule Iranu.
Sada, se stvarnost menja u obrnutom smeru: onaj iranski bi odmah izazvao korejski.
Rukovodstvo Severne Koreje, koja je bila optužena za potapanje «Čeinana», a vrlo dobro zna da ga je potopila mina koju su jenkijevske obaveštajne službe uspele da postave na korito tog broda, neće čekati ni sekunde da dejstvuje čim se u Iranu započne napad.
Sasvim je u redu da fudbalski fanatici uživaju po svojoj volji u takmičenjima na Mundijalu. Ja samo ispunjavam dužnost da upozorim naš narod, misleći pre svega na našu omladinu, punu života i nade, a posebno na našu divnu decu, da nas događaji ne bi iznenadili potpuno nespremne.
Boli me pomisao na toliko snova koje su započela ljudska bića i zadivljujuće kreacije za koje su bila sposobna za samo nekoliko hiljada godina.
Dok se najrevolucionarniji snovi ispunjavaju i Otadžbina se snažno oporavlja, kako bih voleo da se varam!

Fidel Kastro Ruz
24.06. 2010 g.

[Sponsored content]