Jugoslovensko socijalisticko iskustvo

[Admin]

TEMA 1: SAMOUPRAVLJANJE

Michael Lebowitz iz rada predstavljenog na skupu pri sindikalnom pokretu na svetskom sastanku solidarnosti sa Bolivarskom revolucijom u Karakasu, Venecuela, 14. aprila 2004. godine.

Počnimo od osnove da je kapitalizam sistem u kojem je logika kapitala duboko suprotstavljena potrebama ljudskih bića. Težnja kapitala je uništenje onoga što je Marks nazvao urođenim izvorom bogatstva - prirode i ljudskih bića. Kapital to čini kroz eksploataciju pojedinaca u procesu proizvodnje - razdvajajući i deleći ljude po rasi, polu i naciji čineći ih slabijim i stvarajući veštačke potrebe - sa ciljem da postigne jedinu stvar koja mu je bitna: zaradu. Sa ovog stanovišta, svi uspesi postignuti unutar kapitalizma su rezultat borbe ljudi protiv logike kapitala.

Da bimo stvorili novo društvo (gde god bilo), moramo učiti iz istorijskih iskustava. Zbog toga, moramo učiti I iz iskustva jugoslovenskog samoupravljanja koje se razvijalo skoro 40 godina. Smatram da treba učiti koliko iz pozitivnih toliko i iz negativnih elemenata jugoslovenskog samoupravljanja.

U Jugoslaviji je izbila revolucija tokom Drugog svetskog rata u borbi protiv nacista. Borbu je vodila partizanska vojska pod vođstvom komunista sa sledećim parolama: "Zemlja seljacima!" "Fabrike radnicima!"

Pošto je ova revolucija trijumfovala, doneli su odluku da stvore socijalističku Jugoslaviju. U tom periodu je postojao jedan jedini model socijalizma - sovjetski. Tada su krenuli sa kolektivizacijom zemlje, nacionalizacijom sredstava za proizvodnju i razvojem planske ekonomije. Kao i u sovjetskom sistemu, uspostavljao se godišnji plan s ciljevima za svaki proizvod i stimulacije u bonovima u slučaju da se ciljevi i dostignu; planovi koje su pravili bili su veoma detaljni (toliko da je, kako kažu, odštampani dokument prvog petogodišnjeg plana težio 1,500 kg).

Zaokret ka tržišnoj ekonomiji i njenim štetnim rezultatima

Rast je bio brz. Međutim, početkom dekade šezdesetih, nastala je recesija: proizvodni rast je pao i odnos ponude i potražnje se pogoršao. Odatle je proistekao najveći impuls ka izvršenju velikih reformi. Redukovane su regulacije i kontrola koju je vršila država, okret ka tržišnoj ekonomiji bio je skoro završen i smanjio se porez koji se primenjivao na preduzeća.

Te promene je pratio i ideološki napad: eksploatacija radnika i naplata poreza preduzećima od strane države su bili označeni kao "staljinizam". Tvrdilo se da ako radnici nisu oni koji vrše ključna ulaganja kroz svoje savete, onda se ne može reći da imaju kontrolu. Cela situacija bi mogla da se svede ovako: "Ko dominira proširenom reprodukcijom društva, upravlja društvom." Kako je država donosila odluke o ulaganjima, dolazilo se do zaključka da država ima kontrolu nad društvom.

Kao posledica ovoga, država se povukla kada je reč o ulaganjima, posebno federalni organi. Ne samo da je smanjila porez već je počela da ukida prethodno akumulirane državne fondove za ulaganje i da ta sredstva ulaže u (samoupravne) banke koje su ulagale u preduzeća sa osnovnom namenom da ostvare zaradu.

Rezultati reformisanog modela su bili značajni - rezultati koje su predvideli protivnici ideje da se načini promena ka tržišnoj ekonomiji. Nejednakost se povećala šezdesetih godina: nejednakost između firmi unutar iste industrije, nejednakost između industrija, nejednakost između sela i grada, kao i nejednakost između regiona. Ovo je bilo veoma značajno iz razloga velikih razlika u nivoima prihoda; na primer, između Slovenije i Kosova razlika je bila šest puta veća u korist prve. Uopšte, bogati su se još više bogatili. Ali, ovo nije bila jedina promena tokom ovog perioda. Vrlo je bitno da je pao uticaj radnika unutar preduzeća u korist eksperata.

Sve ovo je uzrokovalo pobunu krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina. Članovi sindikata i stanovništvo siromašnijih regiona su dali impuls pomenutoj pobuni. Napali su tržište, rast nejednakosti, povećanje uticaja banaka i eksperata unutar preduzeča. Napad je bio usmeren protiv "tehnobirokratije".

Iznova se pojavila ideološka komponenta: "Borili smo se u ratu na protiv kapitalizma. Ali zaboravili smo ovo."

Uloga zapadnih banaka u propasti pokušaja

Nažalost, dekada osamdesetih bio je period visokih stopa inflacije. I pre nego što je ovaj model uspeo da se znatno oproba, naišao je na probleme u tom novom kontekstu. Osamdesetih godina javio se veliki pritisak zapadnih banaka i MMF-a na Jugoslaviju (i ostale zadužene zemlje). U kontekstu veoma visoke inflacije, ugovori koji su proizlazili iz samouprave između preduzeća se nisu ispunjavali. Na kraju ove dekade, MMF je postavio uslove za obnavljanje duga zahtevajući ukidanje samoupravnih preduzeća. Nastala je opšta ekonomska kriza koja je proizvela društvenu krizu, stvorila se težnja bogatih republika (Slovenije i Hrvatske, konkretno) da se napusti jugoslovenska federacija i izbio je rat. Ovo je dovelo ne samo do ukidanja samoupravljanja već i zemlje.

Neki su ukazivali da će samoupravljanje dovesti do toga da ceo prihod preduzeća završi pretvarajući se u lični prihod radnika i da se ne vrši dovoljno ulaganja u preduzeće, ali javile su se visoke stope ulaganja: 1976. godine 33 odsto BDP-a je bilo uloženo. (Jedina zemlja sa stopom koja se može uporediti s Japanom od 30 odsto; Kanada je imala 23 odsto i SAD 16 odsto.)

Treba pomenuti problem nezaposlenosti. Samoupravna preduzeća nisu otpuštala radnike, ali takođe nisu otvarala mnogo radnih mesta. Zašto? Jer su vršili intenzivna ulaganja u kapital, kao što sam već naveo. Radnici su dolazili sa sela u grad privučeni većim zaradama, ali nisu mogli da nađu posao. Pred ovakvom situacijom počeli su da emigriraju u Zapadnu Evropu kao "gastarbajteri". Stopa nezaposlenosti u Jugoslaviji 1971. godine bila je sedam odsto, ali na ovo treba dodati još 20 odsto radne snage koja je radila u inostranstvu.

Postojala je težnja ka nejednakosti. Glavni cilj samoupravnih preduzeća bio je interes sopstvenog kolektiva, tj. težili su uvećanju prihoda svojih članova u sadašnjosti i u budućnosti. Jedan deo nejednakosti prihoda bio je veoma logičan: proizlazio je iz uspeha i neuspeha različitih grupa radnika i odražavao je razliku u doprinosu. Ali, postojala je i druga strana nejednakosti: u nekim industrijama prihod je bio mnogo viši nego u drugim (na primer, u sektoru električne energije u poređenju sa tekstilom), i razlike su se uvećavale. Ta nejednakost nije imala mnogo veze s razlikama u doprinosu radnika. Radnici energetskog sektora su imali "sreće" da dospeju na radno mesto u tom sektoru, to jest, imali su monopol nad pristupom na ova dobra radna mesta i zato su dobijali dodatni prihod. Funkcionisanje ovih preduzeća unutar tržišnog sistema je povećalo ovaj problem, delom jer je tržište stvorilo kompleksnije posledice čineći da se javi privid da su visoke plate objektivni rezultat specifičnih doprinosa radnika.

Ovde imamo jedan od najvažnijih problema koje samoupravljanje nije rešilo: nesposobnost da se eliminiše problem nejednakosti. Jedna posledica ove nerešene situacije ogledala se u tome da su radnici najsiromašnijih sektora težili uvećanju svojih prihoda više nego što su okolnosti preduzeća to opravdavale. Logika je bila da prihodi svih treba da rastu manje ili više istom merom. (Zašto bi trebalo da bude velikih razlika ako su metodi proizvodnje pripadali svima?) Ali, u ovom slučaju, kako su se mogla finansirati najsiromašnija preduzeća? Kroz bankovne zajmove. Najsiromašnija preduzeća su finansirala svoja ulaganja bankovnim zajmovima i to se pretvorilo u jedan od izvora inflacije.

Sve ovo je proizvelo teške probleme poput: nezaposlenosti, nejednakosti, inflacije. I sve to je doprinelo nedostatku solidarnosti unutar društva. Težnja da se koncentriše na interese radničkih kolektiva (bez uzimanja u obzir interesa društva) proizvela je tendenciju ka manjoj solidarnosti. Odraz ovoga je bilo povećanje želje najbogatijih republika da se odvoje od najsiromašnijih i povećao etnički antagonizam.

Jugoslavija je bila politički veoma decentralizovana zemlja. To je odražavalo karakter dogovora koji je postignut da bi se kontrolisao istorijski problem nacionalnih i etničkih razlika. Ali udar koji je ovo imalo na ekonomiju rezultovao je potpunim odsustvom kontrole nad ekonomijm i ova situacija je dovela do propasti osamdesetih godina. Tokom sedamdesetih, jugoslovenska preduzeća su uspela da dobiju mnogo novca u vidu zajma od nekih zapadnih banaka, u periodu finansijerskog prosperiteta (zahvaljujući petrodolarima – višak vrednosti u dolarima kod onih zemalja koje su se bavile izvozom nafte potom je korišćen u vidu novca za zajam – te banke su imale dovoljno novca za zajmove). Zajmovi je trebalo da se koriste za ulaganja u modernizaciju firmi i uzimani su s mišlju da bi se moglo izvoziti u Zapadnu Evropu. Ali, osamdesete godine je okarakterisao pad svetskog kapitalizma. U ovakvim okolnostima, preduzeća su (kao i mnogi drugi zaduženici) imala problema da ponište ove zajmove. Odjednom, Jugoslavija je otkrila da ima znatan spoljašnji dug. I niko nije tačno znao koliki je spoljni dug ovih preduzeća. Niko nije obraćao pažnju na poslovanje. Ali, da bi zajmovi mogli da se obnove, Jugoslavija je kao država morala da preuzme odgovornost nad ovim dugom i morala je da plaća kamatu duga (po velikim stopama koje su važile osamdesetih godina). Između 1984. i 1988. godine, Jugoslavija je platila 14 milijardi dolara u kamatama zbog duga od 20 milijardi dolara. Trošak od 40 odsto zarade od izvoza morao je da bude isplaćen na ime duga. I sa ovim preusmeravanjem zarade od izvoza porasla je inflacija, zahvaljujući nemogućnosti da uvozi, nedostatku prihoda, itd. itd. Ranjivost Jugoslavije pred zahtevima zapadnih finansijskih institucija nije samo dotle stigla.

Krajem dekade osamdesetih se podvrgava uslovima MMF-a radi obnavljanja zajma. Kao i svugde gde se dogodi isto, MMF je zatražio smanjenje društvenog troška. Jugoslavija nije bila jedina zemlja kojoj je postavljen ovaj zahtev. Ali, postojale su neke specifične mere koje su uzimale u obzir konkretnu situaciju zemlje: uslovi MMf-a su uključivali i transformaciju banaka i samoupravnih preduzeća u preduzeća s jasnim statusom po pitanju vlasništva, to jest u kapitalističke korporacije.

Ulazeći u osamdesete godine, radnici su postali pesimističniji i težili su sumnji u sopstvenu moć. Usuđujem se da kažem, tokom ovog perioda radnici jednostavno više nisu imali nikakvu moć: imao ju je strani finansijski kapital.

49. Na osnovu pređašnjeg sažetka o jugoslovenskom iskustvu u samoupravljanju, identifikovaću šest lekcija koje Venecuela može da izvuče iz njega:

Da sažmem: kapitalizam nije neophodan! Kolektivni interes je bitna poluga i može da funkcioniše u velikim razmerama.

Jugoslovensko iskustvo samoupravljanja nas uči još jednu lekciju. Smanjenje zadovoljstva radnika ukazuje na to da, da bi sistem uspešno funkcionisalo, treba ukinuti dominaciju međunarodnog finansijskog kapitala. Setite se izreke: "Onaj ko upravlja proširenom reprodukcijom društva, upravlja društvom". Ovo je tačka razlaza jugoslovenskog iskustva i zbog toga se ova država borila da obezbedi kontrolu ulaganja samoupravnim preduzećima umesto da kontrolu ima država. Ipak, početkom dekade osamdesetih, međunarodni finansijski kapital je bio taj koji je došao u posed proširene reprodukcije.

Ovo znači da možemo izvući poslednju lekciju iz iskustva jugoslovenskog samoupravljanja a to je da je ekonomska suverenost neophodan uslov razvoja ekonomije.