Поезија о комунизму и револуцији

[Djoko]

СЕРГЕЈ ЈЕСЕЊИН

ЛЕЊИН

Одломак из поеме "ГУЉАЈ ПОЉЕ"

Још закон ојачао није.
Шуми земља, непогода пала.
А слобода нас прекомерно бије,
и све нас је редом потровала.

Русијо, крају који срце снује!
Душа се стеже од бола, без гласа.
Већ колико лета пољем се не чује
певање певца и лајање паса.

Колико већ лета што нас живот тихи
глаголе је мирне изгубио тужно.
Ко осипом су пашњаци и поља
јамама копита изровани ружно.
Бучни топот и стењање громко.
Шкрипе таљиге, кола завитлана.
О, да ли спавам или сањам звонко
да нас Печењези
стежу са свих страна?

Не, није сан, видим и на јави…
очи ми нису поспане, нит зуре.
Видим како, коње пустивши у галоп
одреди за одредом јуре.
Куда ће реци, и где је рат прави?
Степске војске нема ко да ћутњу слави,
па не знам је л’ месец светао у лицу,
ил је изгубио јахач потковицу.
Све се измешало.
Не схватам, погледај
земљу све до краја
светлећи огњем и сабљама раздор
тако страшно раздире, раздваја …

————–

Русијо, страшни, чудни звук!
У селима бреза, висибаба цвета.
Одакле је дошао Он и његов хук,
Бунтовник тај с којим немир шета?
Геније сурови. Он ме вије
и привлачи, ал не изгледом и стасом.
На коња се, видим, посадио није,
не лети олуји галопом и касом.

Није секао са рамена главе.
Пешадију није гонио низ ров.
Од убистава волео је само —
да на препелице пође кад у лов.
За нас је херој апстрактан постао.
Са дечурлијом Он је балавом по зими
санкао се благо, тихо радовао,
није носио косе као неки фини
пред којима жене бледе, све у белом.
Изгледао је скромније и од најскромнијег,
к’о с послужавником, са обичном ћелом,
он као сфинга стоји преда мном,
снебивљив прост и мио.
Не схватам само каквом је силом
земљину куглу потресо ко гром.

Завијај и шуми!
Непогодо, свирепије врти!
И овај несрећан народ тихо уми
од срамоте цркви, тамница и смрти.
—————–

Било је то доба окрутних година.
Сви смо се неговали, знајте, на злој шапи,
док су на попришту сељачких невоља
императорски цветали сатрапи.
—————–

Монархија, злокобни смрад!

Вековима је трајао пира пијан сат!
Индустријалцима и банкарима тад
продао је власт аристократ.
Народ је стењао и у страху том
земља је чекала некога да дође ..
и ето, дошао је Он.
————–

Повео нас је на изворе нове.
Моћна реч је почела да цвета.
Рекао нам је: да се сврше муке —
узмите све у радничке руке.
Ваша је срећа ваша и вашег Совјета.
И ми смо пошли под звиждуком мећаве
у правцу где се његов поглед пење.
Пошли смо туда где је видео Он
народа свих ослобођење.
——————–

И ето умро је.
Плач је мучан.
Не славе музе невоље глас.
Из бронзана лавежа је одан
салут последњи, у последњи час
Њега више нема.
Више нема Онога
што је спасао нас.
А они који су живи,
а они које је оставио Он,
земљу ову у поплави бесној
треба да закују у бетон.

За њих не важи:
"Лењин је умро!"
Њима смрт није повила чело.
Још суровији и намрштенији
раде они његово дело.

Јануар 1924, Москва

[Djoko]

Александар Блок

ДВАНАЕСТОРИЦА

ОДЛОМАК


Вреве градске више није
Над Невском кулом сан тишина
Нема више жандарије -
Лупај, народе без вина!

На раскрсници буржов стао
И у крагну сакрио се вас.
А крај њега, сав пропао,
Подвио реп крастави пас.

Стао буржов, ко питања знак,
Ко пас без косе, гладан, проклет,
А за буржоом блене у мрак
реп подвивши - стари свет.

[Djoko]

СЕРГЕЈ ЈЕСЕЊИН

НЕБЕСКИ ДОБОШАР

Л. Н. Старку


1.

Еј, робови, сужњи!
Трбух сте са земљом стопили.
Данас су месец тужни
Коњи из воде попили.

Рој звезда ко лишће пада
У реке наше, по хлебу.
Живела револуција млада
На земљи и на небу!

Ко бомбе душе бацамо,
Сејемо буре глас.
Икона слине само
Не задржаше нас!

Зар нас да плаши тог стада
Белих горила лет?
Ко вихор коњице јури
Ка новој обали свет.

2.

Ако је и сунце
На њиховој страни -
И њему су онда
Дани избројани.

Ако и тај месец
Мрачну силу слави -
Ми ћемо и њега
Каменом по глави.

Разнећемо буру,
Стазе изровати,
Земљу ко прапорац
Дуги цприковати.

Ти нам звони, земљо,
Звони, мајко, гласно,
О пољу и шуми
Плавог краја красног.

3.

Војници, војници, војници,
Ви бич сте са вихора здрт.
Ко хоће слободу и братство
Без страха иде у смрт.

У чврсту се збијте сад стену,
Ко мрзи те облака тмине
Тај жуљавом руком сад добош
И сунце нек` скине с висине.

Нек` скине и пође по путу
Да зове над језером сила
И цркве, и затвора сени,
И бело стадо горила.

У зову ће Татар и КАлмик
Видети свој жељени град,
И црно ће небо да плане
Од воловских репова тад.

4.

Чујте, ми свршисмо с њима!
Нова обала је близу.
Вали белим очњацима
Златан песак гризу.

Задњи вал ће за видела
У милион прснут луна.
Срце је ко свећа бела
Са Ускрса свих комуна.

Војска страшна, војска смела,
Сложићемо цели свет.
Пада ко прашина бела
Тај горилски облак клет.

Ми идемо, а ко дар,
Док га бела магла крије,
Наш небески добошар
По добошу-сунцу бије.

1918
(М.С.)

[Sponsored content]