Rat na tlu ex-SFRJ

[Komsomol]

BEČ, 12.02.2009
Tanjug

J. Boljkovac: Rat počeo napadom Hrvata na Srbe
Bivši hrvatski predsednik Franjo Tuđman želeo je po svaku cenu rat, a ono što se događalo u Hrvatskoj bio je građanski rat koji je bio posledica dogovora Slobodana Miloševića i Tuđmana, tvrdi u intervjuu za frankfurtske « Vesti » bivši ministar unutrašnjih poslova Hrvatske Josip Boljkovac

"Kada me je Branimir Glavaš za vreme svedočenja optužio da sam ga gonio zbog rušenja mosta na reci Dravi u Osijeku, s obrazloženjem kako je to uradio da bi se Osijek zaštitio od tenkova JNA, ja sam rekao da je JNA tog momenta bila regularna vojska jedne međunarodno priznate države, a Hrvatska, koja tada još nije bila priznata, deo Jugoslavije. Potom sam obrazlagao ko je tada počeo sa oružanim sukobima u tom delu Slavonije", preneo je Boljkovic ono što su, kako je rakao, prećutali hrvatski mediji.
"Rekao sam da su napadnuti Srbi i Jugoslavija, a ne Hrvatska. To je deo mog svedočenja o napadu koji su organizovali Gojko Šušak, Branimir Glavaš i Vice Vukojević protivtenkovskim oružjem, ambrustima, na Borovo Selo. Kao što su tada napali Srbe u tom selu da bi isprovocirali rat, iz istog razloga su srušili i most u Osijeku", objasnio je Boljkovac.
"To je bio građanski rat koji je nastao kao posledica dogovora između Slobodana Miloševića i Franje Tuđmana o podeli Bosne i Hercegovine i razmeni stanovništva pomoću etničkog čišćenja. Tuđman je Miloševiću prepustio Bosansku Posavinu a Milošević njemu pomogao da se reši Srba u Krajini. Imam materijalne dokaze da je bivši general JNA i kasnije general hrvatske vojske Milivoj Petković organizovao povlačenje Hrvata iz Bosanske Posavine", nastavio je on.
Na pitanje da li ima opipljiv dokaz o Miloševićevom i Tuđmanovom dogovoru Boljkovac je rekao da će navesti samo samo dva za koja misli da su prilično upečatljiva.
"Kad je u Osijeku ubijen šef policije Josiph Reihl Kir, odmah sam doneo odluku o hapšenju ubice i onih koji su to ubistvo organizovali, ali sam istog tog trena smenjen. I gledajte sada kako je Franjo Tuđman objasnio tu moju smenu: "Joža, Slobo takođe misli da ti više ne bi smeo biti na čelu MUP-a". Mene je zapravo Tuđman smenio u dogovoru s Miloševićem. Evo vam i drugog dokaza. Kada sam u junu 1991, nešto pre nego što je ubijen Kir, bio na razgovorima u Bačkoj Palanci sa tadašnjim srpskim ministrom unutrašnjih poslova Radmilom Bogdanovićem i Mihaljem Kertesom, Bogdanović mi je rekao: "Šefovi su se dogovorili". Uostalom, šta je kod Miloševića celi rat radio najbliži Tuđmanov suradnik Hrvoje Šarinić? Bio je kod njega najmanje 40 puta", naveo je on.
Za bivšeg predsednika Hrvatske Franju Tuđmana Boljkovac tvrdi da mu je cilj bio rat po svaku cenu.
« Rat nije bio nužnost već namera. Po tom njegovom konceptu Srbi su trebali nestati iz Hrvatske", podvukao je on dodajući da je bio protiv rata, što dokazuje da ni jedan Srbin nije bio otpušten iz tadašnje hrvatske policije dok je on bio ministar, pa je zbog toga bio meta hrvatske emigracije koja je želela da ga ubije.
Za nekadašnjeg predsednika Hrvatske Boljkovac u intervjuu „Vestima" tvrdi da je bio kukavica.
"Da, bio je, i on i sva ta bulumenta oko njega. I to ću objasniti jednim primerom. Kad su se, još u vreme dok se nije pucalo, a napetost sve više rasla, niški specijalci spustili na zagrebački aerodrom "Pleso", poslao sam tamo svog čoveka da mi dogovori sastanak sa komandantom te jedinice. Proširila se vest da će specijalci JNA nakon "Plesa" zauzeti i TV Zagreb i gradsku toplanu. U dogovoru sa državnim vrhom, otišao sam na taj sastanak i sa njega se vratio jedino uveren da je aerodrom stvarno zauzet. Moji sagovornici mi nisu ništa hteli reći o svojim planovima. Ali, i to je izgleda bilo dovoljno da među onima koji su me tamo poslali, dođe do velike pometnje", rekao je on.
„To je inače bilo u vreme kada je zarobljen i spušten na taj aerodrom avion pun oružja u kojem je bio hrvatski emigrant Josip Kikaš. Kad sam potom otišao na Becićeve stube, gde je tada bilo sedište HDZ-a, imao sam šta da vidim - okupilo se oko 300 članova familija hrvatskih političara. Svuda koferi, torbe, ranci, saksije sa cvećem... vidim, sprema se bežanija. Čim sam izašao iz automobila sa udaljenosti otprilike 50 metara, obratio mi se prodornim glasom Stipe Mesić: "Jooožaaaaa, jesu li se spustili specijalci? Jeeeessuuuu, odgovorim mu ja. Kad li masa krenu, pravi stampedo... Padaju žene i deca preko torbi, glinene saksije pucaju, a zemlja iz njih i cveće po svuda pršte, drvene saksije sa fikusima se kotrljaju niz Becićeve stube. Jedva nekako zaustavismo te izbezumljene ljude. Dobro da žrtava nije bilo », zaključio je bivši ministar unutrašnjih poslova Hrvatske.

[n4al]

U svetlu ovog teksta preporučujem dokumentarac "Vukovar: poslednji rez". Kao i svaki film, treba ga uzeti uz malo rezerve i pritom "čitati između redova". Pažljivom gledaocu će biti jasno da je rat mogao biti izbegnut, ali da političarima tog vremena to nije bilo u interesu.

[n4al]

Uz ovaj film, mozete pogledati i "Rat koji se mogao izbeci". Kao i sve ostale filmove, treba ga gledati veoma kriticki, ali iznosi cinjenice o umesanosti Zapada u ceo konflikt:

http://video.google.com/videoplay?docid=5860186121153047571&ei=H3CdScONNZLQjwKOrcCAAg&q=avoidable+war

http://video.google.com/videoplay?docid=6371060303901674397&ei=H3CdScONNZLQjwKOrcCAAg&q=avoidable+war

[Lune]

http://www.pecatmagazin.com/archives/1455#comment-2788

[Lune]

Zajednicka grobnica...? Spoem dom Argentina 1954...RSK 1995.

Порука Biljana Bosna Yesterday at 11:25 pm
Hrvatski desničari odlaze na Ravnu goru učiti od 'braće' četnika
Štovatelji Ante Pavelića iz „Hrvatskog uljudbenog pokreta“ (HUP), nezadovoljni odnosom hrvatskih vlasti, a osobito predsjednika Stjepana Mesića, spremaju se doći na Ravnu goru u Srbiji i obići spomenik četničkom vođi Draži Mihailoviću, piše danas Alo!.
Isprovocirani viješću o potrazi za grobom generala Mihailovića u koju se uključila i službena Srbija, hrvatski desničari s predsjednikom HUP-a Tomislavom Dragunom na čelu otputovat će u Srbiju kako bi na licu mjesta prikupili iskustva o rehabilitaciji ravnogorskog pokreta i poslali političku poruku vlastima u Hrvatskoj koje im, kako kažu, ne daju "ni crnu košulju odjenuti“.
Spomenik Draži Mihailoviću
Dragun je za Alo! Izjavio kako ne vidi ništa loše u tome da hupovci dođu u Srbiju kao susjedi te da je došlo vrijeme da se Hrvati i Srbi, nakon što je rat završen, normalno ponašaju.
Tomislav Dragun- Mislim da neprijateljstva nisu tolika koliko se ističu. Depopulacija i kod nas i kod vas je takva da sada imamo teritorija više nego što nam treba. Realno je da Srbija ima svoje interese u Podrinju, kao što mi imamo u zapadnoj Hercegovini i Cazinskoj krajini - kaže Dragun i dodaje da je prije rata cijelu Srbiju prokrstario uzduž i poprijeko, te da je posebno volio „navratiti u Zemun“.
Dragun se žali na izuzetno negativan odnos predsjednika Mesića prema povijesnom nasljeđu NDH, a prema njegovom mišljenju, svaka strana koja je ratovala trebala bi imati svoje spomenike.
Neka dođu, mi četnici smo civilizirani
Kako će ih dočekati službeni Beograd još nije jasno, međutim, stavovi srbijanskih desničara dijametralno se razlikuju. Dok četnički vojvoda Rade Čubrilo ističe kako je izjednačavanje četnika i ustaša neprihvatljivo, jer je "Ante Pavelić je bio terorist i diverzant, a general Mihailović legalni vojni ministar u jugoslavenskoj vladi", predsjednik Srpskog četničkog pokreta (SČP) vojvoda Miroslav - Čele Vuković kaže da oni s Dragunovim ljudima neće imati nikakvih problema.
- Rat se vodio i stao. Možda trebamo sjesti i popričati. Ako dođu legalno, neka obilaze sve po svojoj dragoj volji, mi četnici smo civilizirani ljudi - u ratu dobrovoljci, u miru humanitarci – rekao je Vuković i iskoristio priliku kako bi naglasio da je Hrvatska mnogo više učinila za svoje borce i vojne invalide iz vremena NDH od Srbije.
Iz neslužbenih izvora saznaje se da će s hrvatskom desničarskom delegacijom u posjet Ravnoj gori otputovati i Ljubo Česić Rojs. (njd)
Nikada to nece moci biti kazano, jer onaj ko to sagleda i prezivi, taj zanemi, a mrtva usta ionako ne govore.
Idi majko kazi rodu da smo pali za slobodu

[oknkpjvg]

CIA štitila Pavelića

Ekskluzivno: Podela Jugoslavije počela u Argentini!
Posle ekskluzivnih dokumenata iz „Večernjeg lista“, koji dokazuju da je američka obaveštajna služba čuvala Anta Pavelića i s njim pravila planove za Jugoslaviju posle Tita, postaje jasno da sporazum Pavelić-Stojadinović iz 1954. nikako nije bio dogovor dvojice izlapelih emigrantskih lidera, već temelj o kojem će se razgovarati u Karađorđevu 35 godina kasnije
Izveštaji američkih specijalnih agenata, pronađeni u Nacionalnom arhivu u SAD, koje hrvatski „Večernji list" već nekoliko dana ekskluzivno objavljuje na naslovnim stranama svog lista, potvrđuje da su vođu ustaša Antu Pavelića u Argentinu sklonili i tamo čuvali agenti američke obaveštajne službe.
„Večernji list" objavljuje i seriju ekskluzivnih fotografija do sada nepoznatog „starog Pavelića" koje, kako nam je rečeno u uredništvu lista, izazivaju nezapamćeno interesovanje u Hrvatskoj. Ono što bi našu javnost danas moglo da zanima više od izveštaja američkih agenata Vilijama Govena i Luisa Kaniglija sa sve „preporukom da se Pavelić nikako ne isporučuje Titovoj Jugoslaviji", jeste šokantan dokument da je „Pavelić s Amerikancima pregovarao o preuređenju Jugoslavije posle Tita". Naročito ako se na pisanje zagrebačkog dnevnika nadovežu ekskluzivna dokumenta iz Dosije Udbe predratnog predsednika Vlade Milana Stojadinovića, koja su u posedu Pressmagazina. Onda postaje jasno da sporazum Pavelić-Stojadinović iz 1954. više nikako ne može biti dogovor dvojice izlapelih emigrantskih lidera, već temelj o kojem će se razgovarati u Karađorđevu 35 godina kasnije.
Milana Stojadinovića niko nije bolje opisao od agenata Udbe dajući mu - na početku njihove saradnje 1952. godine - konspirativno ime „Mercedes". Jer, tri puta ministar finansija, dva puta predsednik vlade i ministar spoljnih poslova, jedan od najbogatijih Srba u istoriji, nesumnjivo najveća politička i ekonomska ličnost predratne Jugoslavije, a posle rata osnivač čuvenog „Ekonomista", savetnik Perona i jedini neamerikanac član svetskog borda Rotari kluba. Bio je zaista - srpski Mercedes.
To je čovek koji je uspeo da prevari Nemce. Gestapo će tek 1942. tužno zaključiti da je Stojadinović sve vreme „engleski čovek".
To je čovek koji je dve godine u Buenos Ajresu sarađivao s najpoznatijim komunističkim obaveštajcem Boškom Vidakovićem, direktorom SID-a. Trebalo je da mu pomogne u hvatanju Ante Pavelića, ali je u poslednjem trenutku otkačio i Boška i komuniste, kako bi s Pavelićem u svojoj kući potpisao dogovor o razgraničenju Srba i Hrvata; toliko sličan famoznoj salveti po kojoj su crtali Tuđman i Milošević, rušeći Titovu Jugoslaviju u Karađorđevu.
Da li su Stojadinović i Pavelić bili toliko dalekovidi ili iza političkog dogovora dvojice najvažnijih ljudi hrvatske i srpske emigracije stoji CIA? To i danas verovatno zna samo CIA, tek, Pressmagazin posle toliko godina u dosijeu Milana Stojadinovića pronalazi njegovu pretnju jugoslovenskom konzulu koji se predstavlja kao Karlos, nakon što mu posle dve godine „saradnje" još nije pušten brat Dragomir iz zatvora u Beogradu.
- Od mene mogu da duvaju topli i hladni vetrovi - zapretio je Stojadinović. I već nedelju dana kasnije napustio dogovor s komunističkim vlastima, osvanuvši sa sve slikom na naslovnoj strani u novoosnovanom hrvatskom emigranstkom listu „Izbor".
Novinar ga predstavlja kao „velikog i simpatičnog Srbina", pri čemu se u Stojadinovićevoj kući „ispijaju naša hrvatska i srpska šljivovica".
- Ono što ja tražim za srpski narod ne mogu da ne priznam i hrvatskom narodu. To stanovište zastupao je i moj veliki učitelj Nikola Pašić još za vreme Prvog svetskog rata, kada se prvi put povela reč o stvaranju zajedničke države Srbije i Hrvatske.
Uostalom, ideja o stvaranju Jugoslavije nije ponikla kod nas u Srbiji, već je došla kao import iz vaših hrvatskih krajeva. Bila je greška što onda nije Hrvatima dato ono što im, po mom mišljenju, sada treba dati - kazao je Milan Stojadinović.
- Eventualni sporazum je jedini način da se konačno stane na kraj međusobnom uništavanju - nastavlja Stojadinović, i dodaje: - Jer Srbi i Hrvati su stotinama godina živeli u posebnim državama i uvek u najboljem prijateljstvu, te sam siguran da ćemo opet biti upućeni jedni na druge i pomagati se u obrani zajedničkih interesa.
Analitičari među srpskom i hrvatskom emigracijom odmah su procenili da je samo pitanje vremena kada će dvojica „bivših" da se nađu za pregovaračkim stolom. Stojadinović je to već znao. U pojedinim emigrantskim listovima, koje je spoznorisao, pojavljivali su se naslovi: „Sviće na Drini" ili „Mir na granicama Srbije i Hrvatske".
Krajem 1954. i Pavelić daje intervju „Izboru". Na sva usta hvali „političku mudrost dr Stojadinovića" i najavljuje potpisivanje „povijesnog sporazuma" uz konstataciju kako je „i kod naroda u Srbiji, te kod njegovih poštenih sinova u tuđini sazrelo mišljenje da je Jugoslavija, posebno ona prva, bila nesreća za oba naroda".
I dok su se Pavelić i Stojadinović međusobno častili komplimentima, ispijali „hrvatsku i srpsku šljivovicu", porodično se posećivali i jedan drugog nazivali „najvećim sinom" hrvatskog, odnosno srpskog naroda, njihovu emigrantsku sabraću sve je više kopkalo pitanje: šta, zapravo, stoji iza ovog političkog domunđavanja i „izliva nežnosti" među dojučerašnjim smrtnim neprijateljima? Danas shvatamo da je to u stvari bila američka obaveštajna služba, koja je Milanu Stojadinoviću i ekspresno rešila oslobađanje brata (Dragomir stiže u Argentinu već 1955. iako mu je Karlos tvrdio da to neće biti moguće dok im ne da neki trag do Pavelića).
Stojadinović ne samo da nije dao trag, već se sada očigledno rugao Udbi pozivajući Pavelića u njegovu kuću u Buenos Ajresu da potpišu „smrt Titove Jugoslavije". Posle večere povukli su se u jednu sobu gde su sat i po razgovarali u četiri oka. Niko tačno ne zna o čemu se pričalo i da li su uopšte stavljeni potpisi na dva primerka teksta sporazuma koji je Stojadinović držao u džepu sakoa, tek delovi sporazuma objavljeni su u emigranstkim novinama.
Prema sporazumu dvojice „lidera" u emigraciji Hrvatska bi ostala u okviru avnojevskih granica, a Bosnu bi podelila sa Srbijom, granicom koja bi išla rekama Bosnom i Neretvom.
- Nama Sarajevo, vama Banjaluka koja je, doduše, srpska, ali za ljubav mira učinili bismo taj ustupak, a kao protivuslugu tražićemo Dubrovnik - govorio je Stojadinović.
Mada se to vešto prikrivalo, detalji sporazuma Pavelić - Stojadinović procureli su u javnost posle jedne emigrantske sedeljke kod izvesne gospođe Maštrović u Buenos Ajresu. Ovom prijemu prisustvovao je i hrvatski sveštenik i publicista Đuro Baloković, koji je kasnije napisao: „Jedne večeri okupili smo se u salonu gospođe Maštrović, kada se pojavio i dr Stojadinović.
U opuštenoj i šljivovicom podgrejanoj atmosferi, Stojadinović je prvi put nagovestio osnovne odrednice sporazuma s Pavelićem, naglasivši da prva tačka glasi: „Vođstvo Srpske radikalne stranke, koja je najjača srpska stranka, priznaje pravo Hrvatima na sopstvenu državu". Kada se povela reč o najvažnijem pitanju - budućim granicama, Stojadinović je objasnio da će „definitivne granice odrediti srpska Narodna skupština, odnosno hrvatski Sabor".
- Gospodine predsedniče - primetio je Baloković - kao što vam je poznato, ne postoji ni Hrvatski sabor ni srpska Narodna skupština. Titove republičke parlamente ne priznajemo ni mi, a ni vi. Ako bi došlo do raspada Titovog režima, moralo bi odmah da se uredi privremeno razgraničenje kako bi se izbegli tragični nesporazumi iz 1941. godine!
Stojadinović je odgovorio: „Pavelić i ja smo mislili o tome. U Hrvatskoj bi se ta granica ‘pokrivala' s granicama sadašnje Republike Hrvatske. Bosnu ćemo podeliti po pola, i to tako da granica ide rekama Bosnom i Neretvom. Zatim: nama Sarajevo, a vama Banjaluka. Doduše, zapadna Bosna je u većini srpska, ali mi ćemo učiniti taj ustupak u interesu mira. Zato ćemo od Hrvata tražiti protivuslugu - da nam vrate Dubrovnik!"
Baloković je zaprepašteno zaustio: „Ali, gospodine predsedniče, pa vi znate da je Dubrovnik hrvatski."
- Naši kažu da je srpski - nastavio je mirno Stojadinović. - Bilo kako bilo, nama Srbima treba jedan širok izlaz na more i jedan grad zapadnoevropske kulture. Inače će Srbija zauvek ostati mala kontinentalna provincijska zemlja. Srbi koji bi ostali u Hrvatskoj neka se zovu pravoslavnim Hrvatima, ili neka ostanu, ako hoće, Srbi. U jednoj pravoj demokratiji to, uostalom, i nije problem.
Formiraćemo komisiju koja će na jedan ljudski i miran način sprovesti razmenu stanovništva i dobara. Seljaci iz Hrvatske koji hoće u Srbiju dobiće kuće i imanje otprilike u istoj vrednosti, i obratno. Za radnike i činovnike seoba nije nikakav problem.
Govoreći o sporazumu s „prijateljem Pavelićem", Stojadinović je ocenio da će posle „skorog pada Titovog režima" svetske sile odrediti privremene granice.
Stojadinovićeve ocene bile su zbog svega ovoga kao bomba, posebno među hrvatskom emigracijom. Pripadnici HSS-a nisu hteli ni da čuju o nekakvom sporazumu sa Srbima i žestoko su se okomili na Pavelića, nazivajući ga izdajnikom: „Ranije je prodao Dalmaciju, a sada trguje i Bosnom i Dubrovnikom", grmela je brojna emigracija. Istovremeno, u Pavelićevom „Hrvatskom domobranu" taj sporazum su veličali kao „plod političke mudrosti poglavnika".
Da bi stvar isterao do kraja, Baloković je zatražio od Pavelića da se konačno izjasni o sporazumu. Pavelić nije bio voljan da razgovara o tome, ali nije poricao da je sporazum sa Stojadinovićem postignut. O Stojadinoviću je rekao: „To je jedan pošten i pametan srpski političar koji je shvatio da se sa Hrvatima može razgovarati ako im se prizna pravo na državu."
O tome kako zamišlja podelu Bosne takođe nije želeo detaljnije da priča. Samo je rekao: „Ako Srbi i Hrvati žele da se sporazumeju, ni jedni ni drugi ne bi smeli da insistiraju da celokupna BiH pripadne samo njima."
Dubrovnik je bio jedina sporna tačka „sporazuma Pavelić - Stojadinović". Dok je Stojadinović govorio o Dubrovniku kao činjenici budućnosti, Pavelić je tolerantno najavio mogućnost slobodne odluke (plebiscita), pa čak i samostalni Dubrovnik.
Zaštita Vatikana
U velikom izveštaju iz 1947, agenti američke obaveštajne službe kažu da je „subjekt" „nasilni hrvatski nacionalista, a da su mu Srbi iz osvete pobili sve članove porodice, pa je postao još radikalniji i stao na čelo ustaškog pokreta". Navode da se bio oženio „Jevrejkom s kojom ima dve ćerke i sina". Fanatični je protivnik Srba i, tek nešto manje, pravoslavlja.
Spominju i priče o „blagu" koje su odvezle Pavelićeve snage iz Hrvatske. „Britanski potpukovnik Džonson nadzirao je ulazak dva kamiona imovine Katoličke crkve u britansku okupacionu zonu. Kamioni su, zatim, u pratnji većeg broja sveštenika i britanskog oficira, ušli u Italiju i otišli na nepoznatu lokaciju." Agenti pišu da „blago" služi za finansiranje hrvatskog pokreta otpora u Jugoslaviji (spominju se general Boban i krstaši). Zaključuju da Paveliću „sigurno pomaže neko moćan". Navode razloge zašto ga ne treba izručiti Jugoslaviji: „Pavelić je borben, fanatičan, smatra da će se vratiti kao heroj, zato uživa zaštitu Vatikana te, s obzirom na to da se od Titovog režima ne može očekivati da će ikome pružiti pravedno suđenje, subjekta ne treba predati sadašnjem jugoslovenskom režimu... izručenje bi samo oslabilo snage koje se bore protiv ateizma i pomoglo bi komunizmu u njegovoj borbi protiv crkve".
Vilijam Goven i Luis Kaniglija, ipak, nisu nesvesni njegovih zločina: „Pavelićevi zločini u prošlosti ne mogu biti zaboravljeni, ali mogu mu suditi jedino Hrvati predstavljeni hrišćanskom i demokratskom vlašću", pišu agenti i objašnjavaju da je to stav Vatikana.

[Sponsored content]