V.I. Lenjin-Aprilske teze

[Simon_Bolivar]

V.I. Lenjin-Aprilske teze

3 (16) aprila 1917 godine, posle dugog izgnanstva, vratio se u Rusiju Lenjin. Lenjinov dolazak bio je od ogromnog značaja za partiju, za revoluciju. Još iz Švajcarske, čim je primio prve vesti o revoluciji, Lenjin je pisao partiji i radničkoj klasi Rusije u "Pismima iz daleka":

"Radnici! Vi ste pokazali čuda proleterskog, narodnog herojizma u građanskom ratu protiv carizma. Vi treba da pokažete čuda proleterske i opštenarodne organizacije, da biste pripremili svoju pobedu u drugoj etapi revolucije" (Lenjin, knj. XX, str. 19).


Lenjin je doputovao u Petrograd noću 3 aprila. Na Finskoj železničkoj stanici i na trgu pred stanicom skupile su se hiljade radnika, vojnika i mornara da dočekaju Lenjina. Neopisivo oduševljenje obuzelo je mase kada je Lenjin izišao iz vagona. One su prihvatile Lenjina na ruke i unele svog vođu u veliku dvoranu stanice, gde su menjševici Čheidze i Skobeljev u ime Petrogradskog sovjeta počeli držati "pozdravne" govore, u kojima su "izražavali nadu" da će Lenjin naći s njima "zajednički jezik". Ali Lenjin ih nije slušao, nego je pošao pored njih k masi radnika i vojnika i sa oklopnog automobila održao svoj čuveni govor, u kome je pozvao mase u borbu za pobedu socijalističke revolucije. "Živela socijalistička revolucija!" – završio je Lenjin taj svoj prvi govor posle dugih godina izgnanstva.


Došavši u Rusiju, Lenjin se svom svojom energijom predao revolucionarnom radu. Sutradan po dolasku Lenjin je na sastanku boljševika održao referat o ratu i revoluciji, a zatim je na sastanku na kome su osim boljševika prisustvovali i menjševici ponovio teze svoga referata.


To su bile čuvene Lenjinove Aprilske teze koje su dale partiji i proletarijatu jasnu revolucionarnu liniju prelaza od buržoaske revolucije na socijalističku revoluciju.


Lenjinove teze bile su od ogromnog značaja za revoluciju, za dalji rad partije. Revolucija je značila najveću prekretnicu u životu zemlje, i partiji je u novim uslovima borbe, posle obaranja carizma, bila potrebna nova orijentacija, da bi smelo i sigurno pošla novim putem. Tu orijentaciju davale su partiji Lenjinove teze.
Lenjinove Aprilske teze davale su genijalan plan borbe partije za prelaz od buržoasko-demokratske revolucije na revoluciju socijalističku, za prelaz od prve etape revolucije na drugu etapu – na etapu socijalističke revolucije. Partija je celom svojom dotadašnjom istorijom bila pripremljena za taj veliki zadatak. Još 1905 godine Lenjin je pisao u svojoj brošuri "Dve taktike socijal-demokratije u demokratskoj revoluciji" da će proletarijat posle obaranja carizma preći na ostvarivanje socijalističke revolucije. Novo u tezama sastojalo se u tome što su one davale teoriski obrazložen, konkretan plan pristupanja prelazu na socijalističku revoluciju.


U ekonomskoj oblasti prelazne mere svodile su se: na nacionalizaciju sve zemlje u državi uz konfiskaciju spahiske zemlje, stapanje svih banaka u jednu nacionalnu banku i uvođenje kontrole Sovjeta radničkih deputata nad njom, na uvođenje kontrole nad društvenom proizvodnjom i raspodelom proizvoda.


U političkoj oblasti Lenjin je predlagao da se pređe od parlamentarne republike na republiku sovjeta! To je bio veliki korak napred u oblasti teorije i prakse marksizma. Dotada su marksistički teoretičari smatrali parlamentarnu republiku najboljim političkim oblikom prelaza k socijalizmu. Sada je Lenjin predlagao da se parlamentarna republika zameni republikom sovjeta, kao najcelishodnijim oblikom političke organizacije društva u prelaznom periodu od kapitalizma k socijalizmu.
"Specifičnost sadašnjeg momenta u Rusiji, rečeno je u tezama, sastoji se u prelazu od prve etape revolucije, koja je zbog nedovoljne svesnosti i organizovanosti proletarijata dala vlast buržoaziji, – na drugu njenu etapu, koja mora dati vlast u ruke proletarijata i siromašnih slojeva seljaštva" (Lenjin, knj. XX, str. 88).


I dalje: "Ne parlamentarna republika, – vraćanje na nju od sovjeta radničkih deputata bilo bi korak natrag, – nego republika sovjeta radničkih, nadničarskih i seljačkih deputata u čitavoj zemlji, odozdo do gore" (isto, knj. XX, str. 88).
Rat, rekao je Lenjin, i pod novom, Privremenom vladom ostaje razbojnički, imperijalistički rat. Zadatak je partije da to objasni masama i da im pokaže da se rat može svršiti ne nasilničkim, nego pravim demokratskim mirom samo ako se obori buržoazija.


Što se tiče Privremene vlade, Lenjin je istakao parolu: "Nikakve potpore Privremenoj vladi!".
Lenjin je, dalje, isticao u tezama da je naša partija u sovjetima zasad još u manjini, da u njima gospodari blok menjševika i esera, koji je provodnik buržoaskog uticaja na proletarijat. Zato je zadatak partije bio:
"Objašnjavanje masama da je Sovjet radničkih deputata jedino mogući oblik revolucionarne vlade i da zato naš zadatak, dokta vlada podleže uticaju buržoazije, može da bude samo strpljivo, sistematsko, uporno, praktičnim potrebama masa naročito prilagođeno objašnjavanje pogrešaka njihove taktike. Dok smo u manjini, mi kritikujemo i objašnjavamo pogreške, propovedajući u isto vreme nužnost da celokupna državna vlast pređe na sovjete radničkih deputata..." (isto, str. 88).


To je značilo da Lenjin nije pozivao na ustanak protiv Privremene vlade, koja je u tom momentu uživala poverenje sovjeta, nije tražio da se ona obori, nego je išao za tim da se putem objašnjavanja i pridobijanja postigne većina u sovjetima, izmeni politika sovjeta, a preko sovjeta – izmeni sastav i politika vlade.
To je bila orijentacija na miran razvitak revolucije.


Lenjin je, dalje, tražio da se zbaci "prljavo rublje" – da se napusti ime socijal-demokratska partija. Socijal-demokratima su se zvale i partije II Internacionale i ruski menjševici. Taj su naziv opoganili, osramotili oportunisti, izdajnici socijalizma. Lenjin je predložio da se boljševička partija nazove komunistička partija, kako su svoju partiju zvali Marks i Engels. Takav naziv je naučno pravilan, zato što je krajnji cilj boljševičke partije – ostvarenje komunizma. Od kapitalizma čovečanstvo može neposredno preći samo u socijalizam, to jest na zajednički posed sredstava za proizvodnju i raspodelu proizvoda prema radu svakog pojedinca. Lenjin je rekao da naša partija gleda dalje. Socijalizam neizbežno mora postepeno prerasti u komunizam, na čijoj je zastavi napisano: "Od svakoga – prema njegovim sposobnostima, svakome – prema njegovim potrebama".
Najzad, Lenjin je u svojim tezama tražio da se stvori nova Internacionala, da se stvori III, Komunistička Internacionala, čista od oportunizma, od socijal-šovinizma.


Lenjinove teze izazvale su divlju viku kod buržoazije, menjševika, esera.
Menjševici su uputili radnicima proglas koji je počinjao upozoravanjem da je "revolucija u opasnosti". Po mišljenju menjševika, opasnost je bila u tome što su boljševici istakli zahtev da vlast pređe na sovjete radničkih i vojničkih deputata.
Plehanov je u svom listu "Jedinstvo" štampao članak, u kome je Lenjinov govor nazvao "govorom u bunilu". Plehanov se pozivao na reči menjševika Čheidzea, koji je izjavio: "Van revolucije ostaće sam Lenjin, a mi ćemo poći svojim putem".
14 aprila održana je Petrogradska gradska konferencija boljševika. Ona je odobrila Lenjinove teze i uzela ih za osnov svoga rada. Posle izvesnog vremena sve mesne partiske organizacije takođe su odobrile Lenjinove teze. Čitava partija, osim nekoliko pojedinaca tipa Kamenjeva, Rikova, Pjatakova, usvojila je Lenjinove teze s ogromnim zadovoljstvom...
Marksističko-lenjinistička teorija nije dogma, nego rukovodstvo za akciju.


Pre druge ruske revolucije (februar 1917) marksisti svih zemalja polazili su od toga da je parlamentarna demokratska republika najcelishodniji oblik političke organizacije društva u periodu prelaza od kapitalizma k socijalizmu. Istina, Marks je 70-tih godina upozoravao da najcelishodniji oblik diktature proletarijata nije parlamentarna republika, nego politička organizacija tipa Pariske komune. Ali, nažalost, ova Marksova misao nije u Marksovim delima dalje razvijana i bila je predata zaboravu. Osim toga, Engelsova autoritativna izjava u njegovoj kritici projekta Erfurtskog programa, 1891 godine, da je "demokratska republika... specifični oblik za diktaturu proletarijata", nije dopuštala sumnju da marksisti i dalje smatraju demokratsku republiku političkim oblikom za diktaturu proletarijata. Ta Engelsova postavka postala je docnije rukovodeće načelo .za sve marksiste, pa i za Lenjina. Međutim, ruska revolucija 1905 godine, a naročito revolucija u februaru 1917 godine, iznela je nov oblik političke organizacije društva – sovjete radničkih i seljačkih deputata. Na osnovu proučavanja iskustva dveju revolucija u Rusiji Lenjin je, polazeći od teorije marksizma, došao do zaključka da najbolji politički.. oblik diktature proletarijata nije parlamentarna demokratska republika, nego republika sovjeta. Na osnovu toga Lenjin je u aprilu 1917 godine, u periodu prelaza od buržoaske revolucije k socijalističkoj, istakao parolu organizovanja republike sovjeta, kao najboljeg političkog oblika diktature proletarijata. Oportunisti svih zemalja počeli su se grčevito hvatati za parlamentarnu republiku, optužujući Lenjina da otstupa od marksizma, da ruši demokratiju. Međutim, pravi marksist koji je ovladao teorijom marksizma bio je, razume se, Lenjin, a ne oportunisti, jer Lenjin je kretao napred marksističku teoriju bogateći je novim iskustvom, a oportunisti su je vukli nazad, jednu od njenih postavki pretvarali u dogmu.
Šta bi bilo od partije, od naše revolucije, od marksizma, da je Lenjin ustuknuo pred slovom marksizma i da se nije usudio da zameni jednu od starih postavki marksizma, koju je formulisao Engels, novom postavkom o republici sovjeta, koja odgovara novoj istoriskoj situaciji? Partija bi lutala u pomrčini, sovjeti bi bili dezorganizovani, mi ne bismo imali sovjetsku vlast, marksistička teorija bi pretrpela ozbiluan gubitak. Proletarijat bi izgubio, dobili bi neprijatelji proletarijata...
Istorija Svesavezne Komunističke partije (boljševika).
Kratki kurs str. 209-213 i 402-403.